07 Apr Novinar u izolaciji: Jutrenje u hipermarketu
Novinar u izolaciji zapravo zvuči kao oksimoron. Ljudi i profesija koja je sva okrenuta zajednici, razgovorima, kontaktima, odjednom su se, poput mnogih građana, našli zaključani između četiri zida. Njihovo viđenje spoljnog sveta iz ove perspektive povod je za seriju tekstova koje će Građanske inicijative objavljivati u narednom periodu želeći, pre svega, da ponude viđenje stvarnosti iz jednog drugog ugla na koji ni oni, a ni mi, kao čitaoci, nismo navikli.
Novinar u izolaciji (6): Jutrenje u hipermarketu 
Piše: Radovan Balać
Prođoše prve tri nedelje izolacije zbog epidemije korona virusa. Niko ne zna koliko će pandemija trajati i šta će sve odneti, koliko ljudi, kakve će biti posledice po ekonomiju i mnoge druge oblasti života i rada. Spadam u takozvanu grupu 65+, u penziji sam skoro godinu i po dana i, mada sam svašta pregurao u 40 i više godina novinarskog staža ova izolacija je nešto sasvim novo. Pogotovo za novinare, kojima po prirodi posla pripada kretanje, brojni kontakti sa izvorima, ljudima, druženje sa kolegama…
Ne znajući šta će me snaći kupio sam posle više godina i pecarošku penzionersku dozvolu, računao da ću više uživati na Dunavu, kanalu DTD, pa i u Apatinu sa kumom, ploviti njegovim brodićem i družiti se sa ekipom na jednom malom limanu gde sam prošle jeseni upecao šarana, kuvao riblji paprikaš za društvo …
Svetska pošast svela mi je kretanje na dvorište, već sam triput kosio travu, iseckao granje sa trešanja, leske, smokava, složio i položio kad je zazimilo. Jedio se kad su prvi sneg i mraz obrali kajsije još u cvatu, zalepio ivičnjak od cigala, sa kerušicom Reom svakodnevno vežbam fudbal. Objavio sam na fejsbuku da redovno treniramo, igra odlično glavom i nogama, te se pošalio da imamo ponude velikih klubova, pa moramo da se spremamo za prelazni rok posle korone. Fejsbuk je i ranije, a sada pogotovo za nas u izolaciji, još jedan prozor u svet, dopisujemo se, zezamo, ponekad opalimo po vlastima, pogotovo onom koji se ne skida sa ekrana, brine o svima nama, samo on nabavlja respiratore, sve zna, organizuje, bdi…
Za tri nedelje, ko da je neki post, izašao dva puta do hipermarketa u cik zore. Prvi put u pratnji supruge Dušice, napunili kolica, potrošili brdo para, mada nije bilo previše namirnica. Vlasti kažu zamrzli cene 36 najosnovijih namirnica, a i ćorav vidi da su cene skočile. Drugi put me pustila samog, 70-tak ljudi bilo ispred, časkom za sat vremena ušao u radnju, dobio masku i rukavice, ej. Ne znam zašto nam je određen taj termin i to jednom nedeljno. Kao, da se mi ne zarazimo. Baš vam hvala na brizi. Pesnik Miroslav Antić davno je napisao u pesmi o sebi „In memoriam“: „o meni se najbolje brinu oni koji me ostavljaju na miru“. Ponovo čitam knjige, radio i tv ne gasim od jutra do kasno u noć.
Najteže mi pada odsečenost od dece, a naročito unučića Nikole i Lene. Ranije susrete i zabave zamenjuje viber, ali to je malo.
Posao od kuće. Nikad nisam tako radio. Sa kolegama iz Danasa svakodnevni kontakti telefonom, e-poštom, sa izvorima isto tako. Press konferencije kriznog štaba pratim preko tv-a, sve liči na uobičajen posao, ali nemam mogućnost da postavim pitanje. Ne možeš izaći na lice mesta, uveriti se u atmosferu.
Novi Sad deluje nestvarno, avetinjski za vreme zabrane kretanja. Predveče, da nema svetala pomislio bi čovek da nema nikoga, da sam sam na svetu. Naravno, pošast se raširila u sve zemlje, ljudi masovno umiru, vesti i brojke se množe i prepliću, ošamućuju. Pomislim kako li je bilo ljudima pre više vekova u doba kuge i kolere. Nestajale su čitave porodice, gradovi i sela, narodi… Korona je naša kuga i kolera. Zato, čuvajte se, ostanite kod kuće, preguraćemo valjda i ovo, a onda ćemo se još lepše družiti. Mada, ove godine neće biti Egzita, mladosti iz celog sveta na novosadskim ulicama, žurke na Petrovaradinskoj tvrđavi…
(Autor je novinar u penziji)