07 окт Vatrena stihija u Srbiji: Od požara do pitanja šta dalje
Srbija je ovog leta ponovo bila suočena sa velikim brojem požara na otvorenom. Samo tokom avgusta zabeleženo je gotovo 4.000 požara, a požari na brojnim lokacijama pokrenuli su građane, planinare, dobrovoljce i druge ljude da se samoorganizuju i uključe u pomoć na terenu.
Šta možemo da uradimo da sledeću požarnu sezonu dočekamo spremniji, kako bolje predvideti rizike, kako zaštititi prirodu i šta se dešava sa zemljištem nakon požara – neka su od pitanja o kojima se govorilo na događaju „Vatrena stihija u Srbiji“.
Jedna od važnih tema bila je i izmena Zakona o planiranju i izgradnji, odnosno pitanje mogućnosti prenamene šumskog opožarenog zemljišta za projekte od javnog interesa.
Izmena zakona i pitanje javnog interesa
Strahinja Macić, pravnik iz Organizacije za političku ekologiju Polekol, govorio je o načinu na koji je izmena zakona usvojena i o problemu tumačenja javnog interesa.
„Zakon je izmenjen jednim podmuklim amandmanom, iz razloga što se ta izmena nije našla na javnoj raspravi, već na sednici Odbora“, rekao je Macić.
Posebnu pažnju javnosti izazvalo je to što je izmena usvojena u vreme kada su u Srbiji buktali veliki požari, između ostalog na Deliblatskoj peščari, Stolovima i drugim lokacijama.
Samom izmenom, međutim, nije uvedena laka mogućnost promene namene šumskog zemljišta. Macić objašnjava da je zakon usaglašen sa Zakonom o šumama, koji tu oblast već reguliše, i da je promena namene šumskog zemljišta i dalje veoma restriktivna. Problem, prema njegovim rečima, nastaje u načinu na koji se definiše i tumači javni interes.
Kada je reč o objektima komunalne infrastrukture, objektima od značaja za odbranu zemlje, školama, bolnicama i drugim jasno definisanim objektima od opšteg društvenog značaja, dileme uglavnom nema. Međutim, problem nastaje tamo gde Vlada ima diskreciono pravo da odlučuje šta može biti proglašeno javnim interesom.
„Mi smo stigli do toga da privatni profitni interes kompanije na egzotičnoj destinaciji bude proglašen za javni. Tako smo dobili i Beograd na vodi. To je ono što je problematično“, rekao je Macić.
Prema njegovim rečima, zbog velikog broja izmena zakona i prostornih planova stvoren je i svojevrstan refleks da se svaka nova izmena posmatra kao moguća priprema terena za neki projekat. Ipak, kada se sama sadržina poslednje izmene posmatra izdvojeno, ona, kako kaže, nije donela ništa suštinski novo. Za njega je ključno pitanje šta predstavlja javni interes i kako se on utvrđuje, odnosno šta je preovlađujući javni interes, posebno kada je reč o područjima poput Deliblatske peščare.
Institut preovlađujućeg javnog interesa omogućava da se neki objekat javne namene realizuje tamo gde se sudara sa drugim javnim interesom, ali pod veoma strogim uslovima. Nosilac projekta mora da dokaže da ne postoji alternativa, da projekat zadovoljava potrebe koje su pretežnije od postojećeg javnog interesa i da će biti sprovedene kompenzacijske mere.
„Ne možemo da napravimo još jednu Deliblatsku peščaru“, rekao je Macić.
Takav institut postoji i u Zakonu o zaštiti prirode, ali, kako navodi, nije dovoljno razrađen niti je jasno regulisan postupak njegove primene. Kao primer naveo je izgradnju mini-hidroelektrana. Nakon zabrane njihove izgradnje u zaštićenim područjima, investicije su se, kaže, pomerile na njihove granice. Naveo je kao primer Brezovsku reku, koja niz Goč teče kao Gvozdačka i nalazi se u zaštićenom području, tako ima vodozahvat na samoj granici zaštićenog područja, dok je nizvodno, kako opisuje Macić, ostala „kamenita pustinja, umesto rečnog toka“. Sličan scenario, dodaje, planira se i na Goliji, za Studenicu.
Da je institut preovlađujućeg javnog interesa razrađen i primenjen, smatra Macić, moglo bi se argumentovano dokazati da izgradnja mini-hidroelektrane narušava migratorne i hranidbene puteve i integritet zaštićenog područja.
Požar se može predvideti – pitanje je šta ćemo uraditi sa tim podatkom
O tome kako se rizik od požara može predvideti govorila je Ljiljana Dekić, meteorolog koja se bavi numeričkom prognozom vremena. Ona je prošlog juna napravila indeks opasnosti od požara koji objedinjuje nekoliko parametara važnih za nastanak i širenje požara – visoku temperaturu, jak vetar, nisku vlažnost vazduha, ali i stanje sušnosti podloge.
Ideja je bila da se različiti parametri objedine u jedan broj koji pokazuje stepen opasnosti – od bezopasnosti do ekstremnog rizika – i predstavi na mapi. Mape se distribuiraju putem Republičkog hidrometeorološkog zavoda na oko 30 mejl adresa, uz mogućnost da se lista korisnika proširi na sve zainteresovane.
Prema njenim rečima, mape su tokom ovogodišnje sezone predvidele područja na kojima su kasnije izbili dramatični požari, a prognoza može da obuhvati period od deset dana. To otvara i pitanje kako ovakve informacije učiniti dostupnijim svima koji mogu da reaguju pre nego što požar izbije ili se proširi.
Deliblatska peščara: šta ostaje posle požara?
Veliki deo razgovora bio je posvećen i tome šta se događa sa prirodom nakon požara. Dr Aleksej Tarasjev, biolog koji radi na Deliblatskoj peščari, rekao je da se među kolegama sa nekoliko univerziteta već formira platforma koja bi trebalo da se bavi oporavkom ovog područja i pitanjem kako njime upravljati nakon velikog požara.
Razmere štete još nisu u potpunosti poznate, pa je, kako je istakao, pre obnove potrebno pažljivo proceniti šta se dogodilo i napraviti plan. Požar, međutim, ne utiče jednako na sve biljne vrste.
„Stepska vegetacija može relativno dobro da se obnovi na ovakvom tipu zemljišta. Patuljasta perunika, na primer, ima podzemne organe i banku semena, pa joj požar u određenoj meri čak može pogodovati jer uklanja biljke koje je potiskuju“.
Mnogo veći problem predstavljaju višegodišnje drvenaste vrste. Posebno zabrinjava stanje Crnog vrha, zaštićenog područja sa autohtonom vegetacijom, među kojom su vrste hrasta i lipa. Poseban problem predstavljaju bor i bagrem, koji imaju ulogu u vezivanju peska i sprečavanju njegovog širenja prema poljoprivrednim površinama.
Ipak, Tarasjev u posledicama požara vidi i mogućnost da se obnova iskoristi za vraćanje autohtonih vrsta. Umesto unošenja vrsta koje prirodno nisu pripadale ovom prostoru, obnovu bi, smatra, trebalo planirati tako da se što više vrati prirodni karakter Deliblatske peščare. Za to je, ističe, neophodno da se u proces obnove uključi struka.
Od samoorganizovanja do organizovanog odgovora
Jedan od ciljeva događaja bio je i da iskustva ljudi koji su se tokom požara samoorganizovali prerastu u trajnije oblike saradnje. Posebno mesto u tom delu priče ima Vladimir Radosavljević iz organizacije iRevolucija, koji je govorio o platformi požari.org, namenjenu praćenju, proceni rizika i predviđanju širenja požara na otvorenom prostoru na području Balkana. Njihovo iskustvo pokazuje koliko se situacija može promeniti u svega nekoliko sati – od organizovanja pomoći drugima, do toga da i sami postanu žrtve požara.
Nakon događaja pokrenuta je donatorska kampanja za obnovu prostora iRevolucije, čije su prostorije izgorele u požaru, odmah nakon plasiranja platforme. Veštačenje je pokazalo da se radi o podmetnutom požaru.
Šta ostaje kada se ugase požari?
Razgovor o požarima tako se nije završio samo na pitanju kako ugasiti vatru. Od mogućnosti da se požar predvidi, preko iskustava ljudi koji su se uključivali u intervencije, do pitanja šta se događa sa prirodom nakon požara i kako se donose odluke o njenoj budućnosti – pokazalo se da je problem mnogo širi od same vatrogasne intervencije.
Na panelu „Golim rukama u vatru“ o iskustvima sa terena govorili su pripadnici DVD Brestovac, Padobranac i dr Laza Kostić. Govorili su o situacijama u kojima su učestvovali u gašenju požara, ali i o problemima sa kojima se dobrovoljna vatrogasna društva svakodnevno suočavaju.
Kao jedan od najvećih izazova svi su izdvojili nedostatak adekvatnih vozila kojima bi mogli da pristupe teško dostupnim terenima, ali i nedovoljnu opremljenost za intervencije.
Ipak, iza svih tih problema stoji nešto što se ne može izmeriti opremom, novcem ili brojem intervencija – solidarnost. Svi učesnici panela istakli su da ih na izlazak na teren pre svega pokreće želja da pomognu ljudima i svojoj zajednici. Taj osećaj, rekli su, teško je uporediti sa bilo čim drugim.
Upravo je ta solidarnost bila jedna od zajedničkih niti celog događaja – od ljudi koji su se tokom požara samoorganizovali, preko dobrovoljnih vatrogasaca, do stručnjaka i organizacija koje pokušavaju da pronađu dugoročnija rešenja. Jer kada se poslednji plamen ugasi, ostaje pitanje šta ćemo uraditi do sledećeg požara i da li ćemo tada biti spremniji.