19 Jan Res Publica: Bez političke volje javnost je jedina zaštita

Javnost je nabolja zaštita za novinarke i novinare širom Srbije koji profesionalno rade svoj posao i zbog toga trpe različite vidove nasilja i pritisaka. Propisi koji bi trebalo da ih štite se ne primenjuju, a nema ni političke volje da se stane na put pretnjama i napadima, ni atmosferi u društvu koja ih izaziva. Ovo su neki od zaključaka diskusije koju je udruženje Res Publika priredilo nakon online projekcije filma Uprkos svemu – priča o novinarkama koje ne odustaju.

Povod za razgovor bila je projekcija filma Uprkos svemu koji je udruženje Res Publika snimilo uz podršku organizacije Rekonstrukcija Ženski Fond. Beleženjem svedočanstava novinarki koje trpe nasilje zbog toga što izveštavaju o temama od javnog interesa, kao i razgovorima sa aktivistima i stručnjacima, želeli smo da javnost upoznamo sa nasiljem, pretnjama i profesionalnim izazovima sa kojima se žene u novinarstvu suočavaju, da ohrabrimo novinarke da javno govore i suprotstave se maltretiranju, kao i da podstaknemo solidarnost i saradnju zainteresovanih aktera u oblasti zaštite slobode izražavanja, građanskih, ekonomskih i socijalnih prava novinarki i drugih medijskih radnica.

Online debata u kojoj su učestvovali Ivana Stevanović, direktorka Slavko Ćuruvija fondacije, Dinko Gruhonjić, programski direktor Nezavisnog udruženja novinara Vojvodine i Katarina Golubović direktorka Komiteta pravnika za ljudska prava Yucom bila je prilika za razgovor o nekim pitanjima otvorenim u filmu, kao i o širem društvenom kontekstu i atmosferi dopuštenosti nasilja i agresije.

Novinarke su u društvu poput našeg daleko ugroženije zbog toga što su višestruko diskriminisane, upravo zato što su žene, smatra Dinko Gruhonjić i podseća na slučaj hapšenja novinarke i članice Upravnog odbora NDVN Ane Lalić, aprila 2020. godine, zbog teksta koji je napisala. Posle toga usledile su strašne pretnje, ne samo zato što je “pisala protiv režima”, već i zbog toga što je žena i što su napadači procenili da “nije pravoverna” i “nije srpkinja”. Novinarke su zaista u daleko težem položaju, zaključuje Gruhonjić i dodaje da NDNV za svoje članove obezbeđuje pravnu i psihološku pomoć i podršku.

Primer Ane Lalić dobro ilustruje i da treba koristiti mogućnosti saradnje organizacija koje mogu da “zakucaju na pravu adresu” i uključe međunarodnu zajednicu, smatra Katarina Golubović iz Yukoma i dodaje da je u trenutnim okolnostima u Srbiji to jedan od načina za zaštitu. Na žalost, novinarke i novinari u lokalnim redakcijama, koji su i izloženiji pritiscima, nemaju tu mogućnost ili misle da ne zavređuju tu vrstu pažnje. Mislim da je to progrešno, kaže Golubović i dodaje da zaštitu i pomoć zaslužuju svi. Ona smatra da je pojedinim novinarkama i novinarima lakše da se izbore sa otvorenim pritiscima i da ih oni motivišu da idu napred i bore se, dok oni manje vidljivi, poput nesigurnog radno-pravnog statusa, nanose veću štetu novinarstvu. Oni često nemaju urednika koji će ih podržati da iznesu određenu temu, lako ostaju bez posla, prinuđeni su da volontiraju i sl.

Da je u lokalnim zajednicama teže nositi se sa nasiljem  i pritisicma, potvrđuju i iskustva portala Cenzolovka i Slavko Ćuruvija fondacije. Važno je prijaviti apsolutno svaki slučaj i ne treba bežati od toga, smatra direktorka fondacije Ivana Stevanović. Ipak, dodaje da razume one koji su obeshrabreni, pošto se dešavalo da oni koji su se usudili da izađuju u javnost trpe odmazdu u lokalnoj zajednici, na njih se vrši pritisak kroz pretnje članovima porodice, na primer da će im partner izgubiti posao u javnom preduzeću ili da neće moći da upišu dete u vrtić. Ipak, bez prijavljivanja ne možemo puno da očekujemo, kaže Stevanović. U međuvremenu nas štiti javnost, ističe i objašnjava da su novinarke i novinari iz lokalnih zajednica više puta potvrdili da im to što Cenzolovka izveštava o njima puno znači, jer napadače odvraća to što su u fokusu javnosti. Znači i podrška međunarodne zajednice, veruje Stevanović, ali dodaje da bi trebalo zadobiti podršku i solidarnost građana za one koje trpe ovu vrstu nasilja. Trebalo bi objasniti da je ugrožavanje prava novinarki i novinara ustvari ugrožavanje njihovog prava da budu obavešteni i prava da na osnovu istinitih informacija donose sudove i odluke od koji zavisi njihov život. Kada to budemo uspeli da uredimo, kaže Stevanović, dobićemo velikog i važnog saveznika.

Sagovornici su ocenili da u Srbiji nedostaje istinske političke volje da se zaustavi nasilje nad novinarkama i novinarima, kao i da vrlo često oni sa najviše moći podstiču agresiju umesto da je zaustave. Radne grupe, obavezujuća uputstva, uvođenje novih odredbi u krivični zakonik su mehanizmi koji imaju potencijal da doprinesu promeni postojećeg stanja, a zadatak medijskih profesionalaca i aktivista je da nastave da vrše pritisak na institucije da rade svoj posao i primenjuju propise.

Opšte obavezujuće uputstvo tužiocima da hitno procesuiraju napadne na novinare moglo bi biti korisno samo ako postoji politička volja da se oni zaštite, smatra Katarina Golubović. Dodaje da onog trenutka kada budemo imali društvenu klimu povoljnu za rad medija to neće biti ni potrebno, kao i da ponekad spoljnopolitičke potrebe nameću usvajanje ovakvih rešenja. Slično je i sa osnivanjem još jedne radne grupe za ispitivanje napada, navodi Golubović i objašnjava de se ovim mehanizmima može ustanoviti stepen ugroženosti novinara, žena i drugih grupa, ali ne i boljoj zaštiti žrtava. Ona smatra da inicijative za pooštravanje kaznene politike ne doprinose smanjenju broja napada i ne bi odvratile napadače. Iako navodi da podržava uvođenje posebnih krivičnih dela za napade na novinare ona je nepoverljiva prema njihovom učinku i podseća da već postoje propisi kojima bi trebalo štiti ugrožene novinare, branioce ljudskih prava i druge aktiviste, ali da ih tužioci nikada nisu primenili.

Da politička volja da se reši bar deo slučajeva napad na novinare nedostaje saglasna je i Ivana Stevanović iz Fondacije Slavko Ćuruvija, ali smatra da je uvođenje hitnog postupanja u slučaju ugrožavanja novinara dobro rešenje i rezultat pritisaka koje su tokom prethodnih godina novinarska i medijska udruženja vršila preko Stalne radne grupe. Ona kaže da je napredak to što bi novinari trebalo da dobiju povratne informacije nakon što pretnje prijave, kao i uvođenje disciplinske odgovornosti tužilaca. Ipak od političke volje zavisi ishod postupaka smatra Stevanović i podseća da su slučajevi koji su “politički osetljivi”, odnosno potiču od  vrha vlasti ostaju večito nerešeni. Ona dodaje da iz ovih struktura sistemu šalje poruka da napade i pretnje ne procesuira, a građanima da je nasilje dozvoljeno. Izjave koje mogu da dovedu do ozbiljnih posledica kreću od vrha vlasti, u poslednje vreme vrlo ozbiljno i iz same Narodne skupštine, pa se sele u tabloide i na društvene mreže, na kojima botovi po zadatku raspiruju i normalizuju tu vrstu obračuna sa novinarkama i novinarkama. Zato i ne čudi što medijska zajednica ima nizak nivo poverenja u institucije, kaže Stevanović i upozorava da je poslednji trenutak da sam vrh vlasti počne da radi na normalizaciji javnog govora i odnosa prema medijima.

Rad nadležnih do sada je bio vema neefikasan kada je reč o rešavanju slučajeva napada na novinare i novinarke, kaže Dinko Gruhonjić i dodaje da se ne seća da je ikada slučaj napada na članove Nezavisnog društva novinara Vojvodine dobio sudski epilog. Tužilaštvo vrlo čestvo upućuje novinare na građanske parnice kada dobijaju pretnje smrću putem društvenih mreža, objašnjava Gruhonjić i ističe da je to logično u društvu koje je kvalifikovano kao hibridni režim. To je, kaže, tačka od koje teba da pođemo i spram te dijagnoze društva, mi kao novinari moramo sami da shvatimo da se za našu slobodu neće izboriti vlast. Nikakvi apeli na nju, smatra Gruhonjić, neće uroditi plodom jer je po definiciji svaka vlast neprijatelj slobodnih medija, pogotovu u hibridnim režimima. Ključno je da medijska zajednica razradi bolje mehanizme za zaštitu svojih članova. On podeća na slučaj novinarke Nataše Kovačev kojoj su predstavnici verske zajednice zabranili da izveštava sa javnog skupa i izostanak reakcije predstavnika drugih redakcija koji su prisustvovali ovom događaju. Oni nisu kolege, smatra Gruhojić i dodaje da to što neko nosi mikrofon ne čini ga novinarem ili to što se štampa i prodaje na kiosku ima izgled novina, ali ne mora to stvarno biti. On podseća da, kao i brojne druge profesije, novinarke i novinari imaju svoj kodeks i profesionalne obaveze, i ističe da onaj ko ih ne poštuje nije novinar već propagandista.

Problem je što stalno govorimo o formi, a ne o vrednostima i suštini, smatra Katarina Golubović. Ona kaže da efekti radnih grupa, usvajanja novih krivičnih dela, uputstava i sličnih rešenja izostaju i napominje da je važno da se beleži situacija sa terena i da pravi pokazatelj treba da bude smanjenje broja napada. Kroz sistem je teško utvrditi infromacije o žrtvama bilo da je reč o novinarima, ženama, aktivistima i dr.

Da je teško pronaći predmete koji se vode povodom napada na novinare i novinarke potvrđuje i Ivana Stevanović i kao primer navodi izazov sa kojim se Slavko Ćuruvija Fondacija susrela u istraživanju o položaju novinara u sudskom sitemu, čiji rezultati će biti objavljeni u narednom periodu. Ona je saglasna da je pokazatelj da novi mehanizmi daju efekta smanjenje napada i pretnji, ali i to da se uvedu kao krivična dela pritisci koji omogućavaju linč kampanje i prozivke, pretnje u potencijalu. Istraživanja nam pokazuju da su efekti na one koje trpe ovu vrstu pritisaka i pretnji mnogo gori nego ugrožavanje fizičkog integriteta, to novinarke i novinare odvraća od obavljanja posla i to je ono sa čim moramo da se izborimo. I naravno da prestanu da sa vrha vlasti dolaze poruke insitiucijama da novinare ne uzimaju u zaštitu, a javnosti da je nasilje dozvoljeno.

Iako deluju kao puka forma, radne grupe za bezbednost novinara ne bi trebalo bojkotovati smatra Gruhonjić, jer se tako odustaje od borbe kroz institucije i mogućnosti da se razgovara sa predstavnicima međunarodne zajednice. A i u samoj medijskoj zajednici ćemo imati raspravu da li učestvovati ili ne, čime skrećemo sa suštine i da osmišljavamo nove načine da se borimo i pokušavamo da vršimo pritisak.

Snimak celog razgovora dostupan je na Fejsbuk stranici Res Publike i na njhovom Youtube kanalu, gde možete pogledati i film Uprkos svemu – priča o novinarkama koje ne odustaju.

Izvoor: Res Publica