Čačak u doba korone: Radni tim ili masonska loža

Čačak, 13. maj 2020. godine 

Lokalni mediji, pokazuju sva istraživanja, trpe sve veće pritiske. Daleko od očiju javnosti, neretko postaju meta bahatih političara i ohole vlasti. Takva situacija se nije promenila i u vreme COVID 19. Građanske inicijative žele da serijom tekstova pokažu na konkretnim primerima kako su informisani građani u unutrašnjosti Srbije u vreme vanrednog stanja.

Piše: Stojan Marković

Čačak ima “bogato” iskustvo sa epidemijama. Tokom neto završenog vanrednog stanja zbog epidemije Covid-19 virusa, Čačanske novine objavile su kratak feljton “Sve čačanske epidemije kroz istoriju”. Autor tekstova Goran Davidović, istoričar, arhivski savetnik u Istorijskom arhivu u Čačku pisao je o svim epidemijama u ovom gradu o kojima postoje istrorijski i arhivski dokumenti, sa posebnim osvrtom na prve lekare koji su se borili protiv opakih bolesti.

U svežem sećanju Čačana je i poslednja epidemija sa kojom su se suočili u martu 1972. godine, kada je u čačansku Bolnicu dovezen novopazarski učitelj Latif Mumdžić. Sledilo je uvođenje karantina i izolacije, masovno vakcinisanje.

U dvorištu Opšte bolnice postavljena je spomen bista na požrtvovanu medicinsku sestru Milku Đurašić koja je negovala obolelog Latifa pre nego što je transportovan za Beograd. Tamo ga je negovala medicinska sestra Dušica Spasić.

Po završetku epidemije konstatovano je da su u Srbiji obolele 184 osobe, od kojih je 40 preminulo. Među preminulima bile su i medicinske sestre Milka i Dušica, kao jedine žrtve variole vere među medicinskim radnicima u Srbiji.

Virus Covid-19  odneo je do sada 12 života u Čačku.  Kao početak epidemije beleži se famozni rođendan na kome je, navodno sa gošće koja je došla iz Nemačke, virus prenet na više lica, a među gostima je bilo zdarvstvenih radnika, muzičara, privrednika …

Nemarnošću uprave Zavoda za javno zdravlje došlo je do širenja virusa među zaposlenima i do kontaminacije radnog prostora  u trenutku kada osoblje Zavoda nije imalo kontakta ni sa jednim zaraženim pacijentom.

Praktično, oni koji su trebali da vode brigu o javnom zdravlju, zarazili su se međusobno. Oko 70 odsto zaposlenih otišlo je u izolaciju, a Zavod je zatvoren zbog dekontaminacije i dezinfekcije. Stoga su uzorci testiranja morali da se šalju u Kraljevo i Beograd.

Formiran je Radni tim za praćenje širenja korona virusa na teritoriji Čačka u kome su bili gradonačelnik, direktori zdravstvenih ustanova, epidemiolozi … Sve po ugledu na Krizni štab Vlade Srbije.

Radni tim za praćenje širenja korona virusa na teritroriji grada Čačka zasedao je svakog jutra, i nakon svakog sastanka izdavano je saopštenje o epidemiološkom stanju od prethodnog dana.

Jedini prekid u izdavanju saopštenja bio je dva dana kada je Vlada Srbije donela odluku da jedino Krizni štab Vlade može da daje zvanične podatke o epidemiološkom stanju.

To što smo se izborili da premijerka brže-bolje povuče pomenutu odluku, ne znači da smo slobodu informisanja i dobili, naročito kada je Radni tim u Čačku u pitanju.

Ovo telo i dalje se ponašalo kao masonska loža iz koje u javnost informacije stižu dozirano, sa prerađenim podacima koji često zbunjuju. Saopštenja sa sednica su izdavana isključivo preko posrednika, uz dodatak audio i video snimaka izjava, najčešće dr Mihaila Lukovića koji je rukovodio Radnim timom, dr Miroslava Sretenovića direktora Opšte bolnice i nešto ređe gradonačelnika Miluna Todorovića.

Novinarima nije dozvoljeno prisustvo sednicama Radnog tima, niti su imali mogućnost da postavljaju pitanja.

A imali bi šta da pitamo.

Recimo, kako je ušla zaraza u Zavod za javno zdravlje i na pojedina odeljenja Opšte bolnice koja nisu imala dodira sa zaraženim pacijentima?

Kako to da su u volonterske timove uključivani samo pripadnici SNS-a, a Naredbom gradonačelnika kao komandanta Štaba za vanredne situacije, stranačko-gradski funkcioneri SNS imenovani da rukovode obukom volontera, mada nisu imali nikakva stručna ili iskustvena znanja o tome?

Zašto je izdata naredba zaposlenima u javnim preduzećima i ustanovama da organizuju noćna dežurstva, pa su tako, između ostalih, vaspitačice u vrtićima i kustosi u Narodnom muzeju i Umetničkoj galeriji postali noćni čuvari?

Zašto je bio dozvoljen rad kladionicama, a zatvorene pijace?

A naročito, zašto su se pojedini komunalni inspektori bahato ponašali prema vlasnicima objekata za prodaju hleba, kifli i ostalih peciva. I zašto za to treniranje strogoće nisu sankcionisani?

Imali smo dakle šta da pitamo nadležne u vreme vanrednog stanja, ali nismo imali prilike niti sagovornike.

Hteli smo i šefa Radnog tima epidemiologa dr Mihaila Lukovića da pitamo kako to da je posle skoro 30 godina od prestanka bavljenja epidemiologijom, nakon odlaska u privatnu praksu, prihvatio da bude na čelu Radnog tima za praćenje korona virusa.

Nakon njegovog oglašavanja da je zabrinut zbog uznemirenosti svog kolege dr Aksentija Tošića, direktora ZZJZ, zbog našeg teksta u kome smo postavili pitanje kako to da je dr Tošić još uvek vd direktora Zavoda, kada mu je taj mandat istekao u decembru prošle godine, shvatili smo da šefa Radnog tima više brine psihičko stanje kolege, nego zdravstveno stanje Čačana u sred epidemije.

Naše pisanje o mandatu dr Tošića, Luković je ocenio kao “političarenje”. Time se pokazalo da je Radni tim u Čačku lokalna kopija Kriznog štaba u Beogradu, u kome lekari daju političke izjave, a političari saopštavaju zdravstvene biltene.

(Autor je urednik portala Ozon Press)