28 Jan Država ne prepoznaje civilni sektor kao partnera

Beograd, 28. januar 2020. godine –

„Za razliku od nekih drugih država koje su vodile ili vode pregovore o članstvu u Evropskoj uniji, u Srbiji organizacije civilnog društva ne učestvuju direktno u procesima koji su povezani sa pregovorima, odnosno njihovi predstavnici nisu članovi pregovaračkih grupa. Sa druge strane, jedna od najvažnijih obaveza države koja pregovara, formulisana kroz političke kriterijume za članstvo, odnosi se upravo na uticaj civilnog društva, ne samo na pregovarački proces, već i druge procese odlučivanja na svim nivoima vlasti”, rekla je Bojana Selaković, programska direktorka Građanskih inicijativa, u intervjuu za portal European Western Balkans.

Ona je naglasila da su organizacije civilnog društva u Srbiji, zato što ne učestvuju u radu pregovaračkih grupa, u poziciji da vrše nezavisni monitoring čitavog procesa i to je najveći dosadašnji benefit  pregovora za njih.

„Značajan broj organzacija je drastično ojačao svoje kapacitete, kako u smislu tematske ekspertize, tako i u pogledu praćenja i izveštavanja o suštinski vrlo kompleksnim delovima pregovaračkog procesa, do međusobnog umrežavanja i uspostavljanja direktnih veza sa relevantnim akterima u okviru institucija Evropske unije”, istakla je Selaković.

Govoreći o odluci o postupku razmatranja predloga pregovaračke pozicije u procesu pregovora o pristupanju Srbije EU koja predviđa da „pre razmatranja predloga pregovaračke pozicije Odbor za Evropske integracije obavezno razmatra predloge, priloge i preporuke predstavnika civilnog društva, odnosno NKEU“, Bojana je naglasila da se u formalnom smislu ove odredbe se primenjuju, ali u smislu kvaliteta doprinosa civilnog društva pregovaračkim pozicajama, postavlja se pitanje upotrebne vrednosti takvog rešenja.

„Mehanizam obaveznih konslutacija predstavlja dobar infrastrukturni okvir, ali da bi on bio garancija kvalitetnog učešća javnosti, on najpre mora da bude formalno unapređen jasnim kriterijumima kvaliteta konsultacija. Sa druge strane, predstavnici vlasti moraju da pokažu istinsku volju za dijalog i otvorenost za sugestije civilnog društva, čak i kada one sadrže kritičku dimenziju”, dodala je Selaković.

Podaci koje Građanske inicijative, naglasila je ona, dobijaju kroz proces monitoringa okruženja za rad i kapaciteta organizacija civilnog društva u Srbiji govore da je među organizacijama veoma raširena percepcija selektivnosti u konsultativnim procesima, kao i nedostatka stvarne motivacije države da primeni standarde participativnosti i inkluzivnosti, na račun cilja da se postupak konsultacija  samo formalno dovede do kraja i učešće svede na minimum.

Zato se nameće pitanje o uticaju civilnog društva na druge procese odlučivanja, i na različitim nivoima vlasti, ako to nije  moguće dostići u pregovaračkom procesu, u kome država od eksternih aktera ima jasno propisanu obavezu, istakla je Bojana Selaković.

Programska direktorka Građanskih inicijativa je naglasila da je u Nacrtu prve Nacionalne strategije za podsticajno okruženje za razvoj civilnog društva u Republici Srbiji 2015- 2019 po prvi put  prepoznat strateški pristup u odnosu država – civilno društvo.

„Nacrt Strategije razvijen je kroz širok proces konsultacija koji je trajao duže od godinu dana. Učestvovalo je oko 600 organizacija civilnog društva, što ga čini procesom sa najviše učesnika u usvajanju jednog strateškog dokumenta do sada. Paralelno sa razvojem nacrta Strategije, izrađeni su i Akcioni plan, Plan za monitoring i Plan za evaluaciju, koji su takođe bili predmet javne rasprave, što predstavlja neverovatan primer dobre prakse za Srbiju”, objašnjava Selaković naglašavajući da sve ukupno, ovo je bio jedinstven poduhvat, zasnovan na kombinaciji širokog participativnog procesa i zvaničnih podataka koji daju pregled delatnosti i funkcionisanja OCD u Srbiji.

Iako redovni godišnji izveštaji o napretku Republike Srbije u pregovaračkom procesu iz godine u godinu nedostatak ovog strateškog dokumenta o saradnji sa civilnim društvom označavaju izrazito negativno, jasno je, prema mišljenju Selaković, da na strani države ne postoji politička volja za njegovim usvajanjem, a samim tim ni volja za starteškim prepoznavanjem civilnog sektora kao partnera države.

„Tome u prilog ide i činjenica da strateška pozicija i uticaj Kancelarije za saradnju sa civilnim društvom unutar same Vlade sve više slabi. A sve to verovatno doprinosi i trenutnoj poziciji civilnog društva u pregovaračkom procesu. S obzirom na veoma dinamično okruženje i brojne promene koje u međuvremenu beležimo u okviru konteksta u kome deluju organizacije civilnog društva u Srbiji, poslednji nacrt Strategije više nije u stanju da zadovolji njihove potrebe, i čak da se u ovoj godini usvoji u poslednjoj verziji, više ne bi bio relevantan”, pojašnjava Bojana.

Ona ističe da dodatno, u obzir se mora uzeti da u poslednjih nekoliko godina, ne samo godišnji izveštaji o napretku u pregovorima, već i brojni drugi međunarodni izveštaji koji se bave procenama odnosa između države i civilnog društva, ukazuju na značajan trend pogoršanja situacije u Srbiji (Civicus Monitor, USAID Index Održivosti Civilnog Društva, Freedom House itd.) u oblasti osnovnih građanskih sloboda. U takvim uslovima, strateška saradnja sa akterima civilnog društva, čak i uz postojanje institucionalnog okvira, suštinski nije moguća, zaključuje Bojana Selaković.

Ceo intervju na engleskom možete pročitati na portalu European Western Balkans – ovde.

Preuzeto i prevedeno sa portala European Western Balkans