Istorijski protesti u Srbiji – zašto stotine hiljada ljudi izlazi na ulice

Protest održan 15. marta, koji je dospeo na naslovne strane svetskih medija, bio je jedno od najvećih okupljanja u istoriji Srbije. Bio je to studentski protest koji je izrastao iz baze, spontano organizovan, a ujedinio je širu javnost i razotkrio duboko ukorenjeni korumpirani sistem koji je izgradila Srpska napredna stranka tokom svojih 13 godina vlasti. Na inspirativan, kreativan i do sada neviđen način, studenti su uspešno izazvali režim i naterali ga da mesecima funkcioniše u kriznom režimu, pokrenuvši stotine hiljada građana da izađu na ulice.

Ovde nećete naći studentske lidere. Svaki put kada se studenti pojave na televiziji, to su nova lica. U nekim emisijama ne otkrivaju ni svoja imena – oni su jednostavno „studenti“. To vlastima znatno otežava da targetiraju i napadnu pojedince, jer ne postoji jedan lider, niti fiksni portparol.

Život u Srbiji često znači osećaj demotivisanosti i iscrpljenosti, jer vas svakodnevna nepravda ovog sistema polako izjeda. Ipak, studenti su uspeli da vrate veru i nadu u bolju budućnost za sve nas.

Bio sam na mnogim protestima u poslednjih osam ili devet godina, ali nikada nisam video pokret koji je bio ovako jasno iskomuniciran i organizovan. Čini se da je ovaj uspeh postao inspiracija i van granica Srbije – studenti dobijaju pozive da podele svoja iskustva sa kolegama iz Severne Makedonije i Turske.

Tokom protesta 15. marta, studenti su imali redare na terenu i sistem znakova, uključujući i one koji upozoravaju na pokušaje vlasti da u masu ubaci huligane sa ciljem izazivanja haosa i nasilja. Zbog ogromnog broja ljudi, mobilni internet često nije radio, pa su redari koristili staru školu komunikacije – trčanjem do sledeće osobe kako bi se poruka prenela što brže.

Uprkos ogromnom pritisku i sopstvenoj raznolikosti, studenti su ostali ujedinjeni i istrajni u svojim zahtevima, koji se u osnovi tiču borbe protiv korupcije. Vlast se očigledno nalazi u problemu. Na primer, jedan od zahteva je objavljivanje dokumentacije o rekonstrukcijama u Novom Sadu, gde se srušila nadstrešnica železničke stanice i usmrtila 16 ljudi – što bi vlast potpuno razotkrilo.

U zemlji se pojavljuje sve više protesta koje organizuju različite grupe građana i koji se bave različitim društvenim temama. Ipak, svi oni naglašavaju da su, na kraju, na ulici kako bi podržali četiri studentska zahteva.

Istovremeno, zapaljiva i opasna retorika najviših državnih funkcionera podstakla je brojne verbalne i fizičke napade na studente – mnogi od tih napada opisani su čak i kao pokušaji ubistva. Dana 15. marta, najviši državni zvaničnici su podsticali nasilje, a u blizini mesta protesta viđeni su huligani pod zaštitom policije. Tog dana, demonstranti su pogođeni za sada neidentifikovanim zvučnim oružjem, koje je izazvalo povrede i paniku. Civilno društvo je do sada prikupilo više od 4.000 svedočenja o ovom napadu.

Taktike i trendovi zastrašivanja civilnog društva i protestnog pokreta

Vlada sistematski zloupotrebljava zakonodavstvo kako bi targetirala aktiviste koji kritikuju njene poteze i osvetila se onima koji izlaze na ulice. Nešto slično smo već videli u Gruziji, a sada se to jasno razvija i ovde. Verujem da bi, ako bi protesti odjednom prestali, režim krenuo u potpuni obračun.

Taktike uključuju narušavanje privatnosti, curenje ličnih podataka, nadzor, nameštanje optužbi, lažne prijave, sudsko gonjenje i pritvaranja. Spisak je predug. Radimo na tome da ove slučajeve dokumentujemo i povežemo sa SLAPP tužbama, jer smo primetili porast takvih slučajeva još od prošlogodišnjih ekoloških protesta. Jasno je uočljiv porast zloupotrebe odredbi Krivičnog zakonika i zakona o slobodi okupljanja. Na primer, spontana okupljanja – koja su zakonom zaštićena – sada se kriminalizuju ako neko o njima samo napiše objavu na društvenim mrežama. Aktivisti se optužuju za „nasilnu promenu ustavnog poretka“ samo zato što govore o promeni režima.

Takođe smo dokumentovali slučajeve studenata i aktivista koji su uhapšeni na osnovu politički motivisanih optužbi. Bivša premijerka je čak podnela krivične prijave protiv studenata zbog „obmanjivanja javnosti“ nakon što su ih napali nepoznati muškarci, a oni o tome govorili u javnosti.

Nismo bili iznenađeni kada je izašao izveštaj Amnesty Internationala o nadzoru i gušenju civilnog društva u Srbiji – koji je, naravno, vlast odmah odbacila bez ikakve istrage. Tu je i nedavna istraga o korišćenju špijunskog softvera Pegasus protiv novinara Balkanske istraživačke mreže (BIRN). Taj izveštaj je izazvao široku društvenu raspravu i sada svi znaju: ako vas policija privede i traži da predate telefon, gotovo je sigurno da će pokušati da instaliraju nešto.

Dana 25. februara, više organizacija civilnog društva, uključujući Građanske inicijative, doživelo je nenajavljene upade od strane državnih organa – bez naloga za pretres. Ovo nije bio zakonit postupak, već zloupotreba krivičnog procesa, u kojem je policija iskoristila svoja hitna ovlašćenja, iako nikakve hitnosti nije bilo. Zabeležen je čitav niz nepravilnosti.

Neki od mojih kolega bili su prisutni kada je policija upala. Nije lako gledati teško naoružane policajce kako ulaze u vašu kancelariju kao da ste učinili nešto pogrešno – dok ste zapravo sve radili ispravno.

Nakon protesta 15. marta, naša koleginica, advokatkinja iz YUCOM-a – organizacije članice Kuće ljudskih prava Beograd – fizički je napadnuta od strane policajca na dužnosti, dok je pokušavala da poseti svog klijenta uhapšenog tokom protesta.

Izvršna direktorka Građanskih inicijativa, Maja Stojanović, kontinuirano je meta zbog svoje kritike vlasti i javne podrške protestima. Izložena je kontinuiranim kampanjama blaćenja, pretnjama njenoj porodici i suprugu, kao i lažnim postupcima i istragama za pranje novca i finansiranje terorizma. Trenutno nemamo nikakve informacije o postupcima koje je Uprava za sprečavanje pranja novca pokrenula protiv nje i još četvoro aktivista.

Govoreći o novim taktikama – vlast može formalno pokrenuti postupak protiv nekog aktiviste, a zatim ga jednostavno ostaviti da „visi“, ostavljajući osobu u stalnom strahu da će se sutra nešto dogoditi.

Mnogi aktivisti svesni su da negde u tužilaštvu postoji fascikla sa njihovim imenom – spremna da se u svakom trenutku ponovo otvori.

Izostanak podrške EU uprkos kandidatskom statusu Srbije i prekid saradnje između organizacija civilnog društva i vlasti

Vlasti u Srbiji su u potpunosti izgubile naše poverenje.

Postalo je besmisleno sedeti za istim stolom sa institucijama koje nominalno pozivaju na dijalog i razgovor, a istovremeno aktivno učestvuju u ili svesno ćute pred otvorenim napadima na civilno društvo. Organizacije civilnog društva svedene su na puke indikatore i štiklirana polja u akcionim planovima i izveštajima ka Evropskoj uniji. U toj apsurdnosti, deo civilnog sektora odlučio je da više ne učestvuje u tim performativnim razgovorima. Ali to ne znači da prestajemo da radimo. I dalje ćemo pratiti kako se zakoni i politike donose i primenjuju, učestvovati u javnim raspravama i konsultacijama, i ukazivati na štetna rešenja. Samo više ne trošimo vreme na sastanke gde služimo kao dekoracija.

Istovremeno, nažalost, nismo primetili nikakvu promenu u porukama Evropske komisije. One ostaju vrlo opšte, ne razlikuju se od izjava koje se ponavljaju godinama. Dodatno razočarava i činjenica da se predsednik Srbije i dalje prima u zvaničnim posetama kao da je sve u najboljem redu. Zato je podrška građana članstvu u EU danas na istorijskom minimumu.

Neprekidni pozivi komesarke za proširenje, Marte Kos, na dijalog – uprkos jasnoj poziciji organizacija civilnog društva i aktuelnim okolnostima – predstavljaju osnov za našu kritiku.

Ne želim da me međunarodna zajednica, poput EU, primorava da sedim za stolom s ljudima koji će me već sutradan napasti, kao da se ništa nije dogodilo.

Ne možemo pregovarati o ljudskim pravima, o korupciji. O čemu da razgovaramo? Da li da se dogovorimo da zadržimo pola korupcije?

Kao što je jedan od srpskih studenata rekao u intervjuu: „Naši zahtevi su jasni i tu nema prostora za pregovore — jasno smo rekli da očekujemo od institucija da rade svoj posao. Kada je u pitanju poštovanje zakona, ne može biti ni pregovora ni dogovora.“

S druge strane, podrška je stigla od pojedinih poslanika Evropskog parlamenta, koji su iskoristili priliku da javno i otvoreno podrže zahteve protesta.

Dana 3. aprila, grupa studenata krenula je biciklima ka Strazburu kako bi podigla međunarodnu svest o događajima u Srbiji i izostanku reakcije odgovornih institucija. Poslanici Evropskog parlamenta poručili su da ih tamo čekaju.