29 Jun Ko se sve može smatrati pripadnikom novinarske profesije

Beograd, 29. jun, 2020-

Novinarstvo ne bi trebalo da bude formalno zvanje, već aktivnost sakupljanja i širenja informacija za javnost putem bilo kog sredstva masovnih komunikacija, koja se obavlja u javnom interesu i u skladu sa etičkim pravilima novinarstva kao profesije.

Pitanje – ko se sve može smatrati novinarom – sve češće se čuje na medijskoj sceni Srbije. U slučaja Milana Jovanovića, kome je zapaljena kuća, odbrana optuženog i kasnije osudjenog Dragoljuba  Simonovića, bivšeg predsednika Opštine Grocka, insistirala je na pitanju da li je Jovanović uopšte novinar.

Nešto „komercijalniji“ pristup zavrteo se oko Ivana Ivanovića, voditelja i autora popularne emisije „Veče sa Ivanom Ivanovićem“ i polemike je li on komičar ili novinar.

Deo opozicije, sa druge strane, smatra da zaposleni u većini tabloida nisu novinari i neretko odbijaju da komuniciraju sa njima.

U svakom slučaju, pitanje ima li potrebe za definisanjem ko je novinar, postalo je važna društvena tema nakon što je tadašnji državni sekretar u Ministarstvu kulture i informisanja Republike Srbije, Saša Mirković, 23. oktobra 2015. izjavio da bi trebalo ozbiljno razmisliti o tome da li je potrebno definisati šta je i ko je novinar.

Mirković je pojasnio da je reč o obavezi koja proizilazi iz Akcionog plana za Poglavlje 23, koje se odnosi na pravosuđe i osnovna prava, te da će definisanje ovih kriterijuma doprineti unapređenju bezbednosti koja se novinarima garantuje članom 138. Krivičnog zakonika Republike Srbije. Takođe, dodao je da bi novinarska udruženja trebalo da vode taj proces.

Zli jezici su objašnjavali da je direktan povod za ovu poprilično iznenadnu inicijativu postupak protiv Danila Redžepovića, vlasnika portala Teleprompter. On je objavio jedan tajni dokument, a na insistiranje policije da otkrije ko mu je dostavio sporan papir, Redžepović se pozvao na novinarsko pravo zaštite izvora. Vlast se upirala da dokaže da vlasnik Telepromtera nije novinar, pa su čak i policajci dolazili u NUNS i UNS da utvrde da li je Redžepović član ovih udruženja.

Sada, kad se kreće u izmene Zakona o javnom informisanju, sasvim sigurno treba razmotriti još jednom ovo pitanje, jer se, gotovo sa sa svih strana, može čuti podela na „novinare“ i „propagandiste“. Pogotovo je značajno rasčistiti ovo pitanje, ne sa aspekta zvanja, koliko iz ugla zakonske zaštite i bezbednosti novinara.

U tom smislu, zanimljivo je videti kakva je evropska i svetska praksa.

Cilj ove analize je utvrđivanje postojećih standarda i praksi na osnovu kojih može da se razvije argumentovana i kvalitetna diskusija unutar novinarske profesije o pitanju da li uopšte postoji potreba za definicijom pojma novinar. Takođe, ukoliko takva potreba postoji, na osnovu kojih kriterijuma bi mogla da se rasvetli dilema ko se danas smatra novinarom? Odgovori na ova pitanja su naročito važni sa dva aspekta.

Prvi aspekt je vezan za dilemu kome bi trebalo dati mogućnost da ima zaštitu i privilegije koje imaju novinari shvaćeni u tradicionalnom kontekstu. Ovaj ugao posmatranja vezan je prvenstveno za pitanje poverljivosti novinarskih izvora, ali i pitanje bezbednosti novinara i svih drugih koji se bave informisanjem javnosti u širem smislu.

Drugi aspekt ove analize odnosi se na utvrđivanje kriterijuma koje novinarska udruženja postavljaju za prijem u članstvo, s obzirom na to da je široko rasprostranjeno stanovište da se članovi novinarskih udruženja i sličnih organizacija koje okupljaju profesiju smatraju novinarima i drugim medijskim radnicima.

Već neko vreme, širom sveta vodi se diskusija o tome ko se smatra novinarom, a ovo pitanje naročito dobija na dinamici sa tehnološkom revolucijom i razvojem interneta, koji su doveli do pojave širokog kruga novih medijskih aktera. Ti novi medijski akteri sve više preuzimaju funkcije proizvodnje i distribucije medijskih sadržaja i usluga koje su donedavno vršili isključivo mediji i novinari shvaćeni u tradicionalnom smislu.

Razvoj digitalne tehnologije i demokratski potencijal, koji internet nosi sa sobom, fundamentalno su promenili sliku novinara i novinarstva kako je bila shvatana do tada. U današnje vreme, mnogo ljudi participira u onome što nazivamo novinarstvom. Neki od njih spadaju u krug onih koje bismo mogli da nazovemo tradicionalnim novinarima, koji se novinarstvom bave na digitalnim platformama. Ali, mnogi od njih to nisu. Širom sveta, sve više i više građana čine akt novinarstva koji služi njihovim zajednicama, koji utiče na javne debate o važnim društvenim pitanjima i koji menjaju lice novinarstva kao profesije.

Usled toga, pitanje ko se danas smatra novinarom i ko bi mogao da uživa prava i privilegije koje imaju novinari u tradiconalnom kontekstu, dobija ozbiljno važnu ulogu, jer može imati veliki uticaj na slobodu izražavanja kao jedno od fundamentalnih ljudskih prava.

Na globalnom nivou, pitanje ko je novinar do sada se najčešće postavljalo kada je bilo potrebno utvrditi ko ima pravo na zaštitu izvora, kao što je to bio slučaj, primera radi, u Sjedinjenim Američkim Državama prilikom javne debate o donošenju federalanog zakona, koji je trebalo da utvrdi kategorije onih koji imaju pravo na zaštitu poverljivosti izvora informacije.

Pored međunarodnih organizacija koje definišu međunarodne standarde, a o kojima je bilo reči ranije u ovom tekstu, vrlo je važno sagledati i stavove inostranih nevladinih organizacija koje se bave slobodom medija, slobodom izražavanja i uopšte izazovima sa kojima se novinarstvo danas suočava.

Međunarodna federacija novinara (IFJ) podržava novinarstvo kao otvorenu profesiju bez unapred definisanih ograničenja koja mogu biti predmet političkih ili ekonomskih manipulacija. Ova organizacija vidi novinara kao kvalifikovanog, kompetentnog profesionalca, koji se ne krije iza kojekavih zidova ili članstva u novinarskim sindikatima i udruženjima. Kada govori o novinaru, ova organizacija naglašava profesionalnost, odgovornost i stručnost, za razliku od, primera radi, građanskih novinara koji komuniciraju putem novih društvenih medija, bez potrebe da to čine u skladu sa navedenim kvalitetima.

U svakom slučaju, IFJ smatra da među njenim članovima postoji široki sporazum oko osnovnih kriterijuma, na osnovu kojih se neko može definisati kao novinar. To su regularna i profesionalna aktivnost (posvećenost istraživanju i širenju informacija u javnom interesu, pri čemu je to nečije osnovno zanimanje, od koga pretežno zarađuje sredstva za život); obavezanost etičkim pravilima (javno prihvatanje etičkih pravila profesije i to kroz članstvo u novinarskim sindikatima ili udruženjima); primena etičkih pravila u radu (implementacija etičkih standarda u svakodnevnom radu, kao i prihvatanje odluka samoregulatornih tela); posedovanje veština za bavljenje novinarstvom; članstvo u formalim ili neformalnim profesionalnim zajednicama.

Inicijativa za pravnu zaštitu medija (MDLI) je nevladina organizacija bazirana u Londonu, koja se bavi zaštitom prava novinara, blogera i nezavisnih medija iz celog sveta.

Predstavnici ove organizacije su, u razgovoru sa OEBS-om, istakli da, kada procenjuju da li neki slučaj spada u njihov mandat, to jest, da li će nekome pružiti pravnu zaštitu, da se fokusiraju na pitanje da li osoba o kojoj je reč objavljuje u javnom interesu. Pitanja poput onih – da li ta osoba to radi u smislu posla sa punim ili nepunim radnim vremenom, ili samo povremeno, da li objavljuje u štampanim, online ili elektronskim medijima – nisu od značaja prilikom utvrđivanja da li će nekome biti pružena pravna pomoć. Međutim, kako su rekli, za njih je najvažnije pitanje da li je osoba o kojoj je reč bila uključena u neku novinarsku aktivnost.

U suštini, pri proceni da li se neko može smatrati novinarom, u smislu da spada u krug lica kojima može da pruži pravnu zaštitu, ova organizacija koristi dva ključna kriterijuma. Prvi predstavlja aktivnost, to jest, sâm čin da nešto što je objavljeno predstavlja novinarstvo. Preciznije, dokle god je nešto objavljeno, kako bi pospešilo javnu debatu i nadzor nad radom vlasti, po njihovom mišljenju, vrlo lako se može okarakterisati kao novinarski akt. Takođe, takvu aktivnost može raditi svako, pa čak i oni koji nisu prošli formalne novinarske obuke, kao i oni koji nisu strogo ograničeni etičkim pravilima novinarske profesije.

Drugi kriterijum je vezan za sadržaj, to jest, da li je to što su objavili tema od javnog interesa, poput korupcije, kršenja ljudskih prava, političkih aktuelnosti, ili nije.

Odbor za zaštitu novinara (CPJ) je nezavisna, neprofitna organizacija koja promoviše medijske slobode širom sveta. Takođe, ova organizacija se bavi zaštitom prava novinara kako bi mogli da izveštavaju bez straha od odmazde, kao i da osigura slobodan protok informacija, te da preduzima različite akcije kada god je neki novinar napadnut, zatvoren, ubijen, kidnapovan, zastrašivan, cenzurisan, ili na drugi način uznemiravan.

U izveštaju o Obaminoj administraciji i štampi (Report on Obama’s Administration and Press), ova organizacija se zalaže za što je moguće širu definiciju novinara i novinarstva. Referišući na tada predloženi Federal Shield Law u Sjedinjenim Američkim Državama, CPJ je zauzeo stav da bi svaki zakon, koji definiše osobe koje imaju pravo na zaštitu izvora informacija, trebalo da zaštiti proces prikupljanja informacija pre nego profesionalna dostignuća, iskustvo, ili status.

Takođe, oni smatraju da svaki pokušaj bilo koje Vlade da uvede licence za novinare i tako zaštiti samo jednu “klasu” novinara, a da isključi druge, je licenciranje koje anatemiše novinarstvo. Odbor je, takođe, zauzeo stav da je globalno informaciono okruženje u kome živimo postalo veoma kompleksno, te da se tradicionalni mediji mogu smatrati samo jednim od izvora vesti i informacija, koji, u nekim slučajevima, nisu čak ni najobjektivniji.

Global Voice je vodeća svetska mreža građanskih novinara i blogera koja se, između ostalog, bavi izveštavanjem, odbranom i umrežavanjem ljudi iz celoga sveta u borbi protiv cenzure na internetu.

Po rečima predstavnika ove organizacije, kod njih postoji generalni konsenzus oko toga da se definicija novinara ne daje na osnovu toga ko je novinar, već na osnovu onoga što neko radi. Dakle, i ova organizacija u prvi plan stavlja novinarstvo kao akt, a novinarima smatra sve one koji se bave novinarstvom kao takvim.

Free Press (FP) je nevladina organizacija iz Sjedinjenih Američkih Država, koja se bori za očuvanje slobodnog i dostupnog interneta, zaštitu medijskih sloboda i medijski pluralizam. U publikaciji „Akti novinarstva: definisanje medijskih sloboda u digitalnom dobu“ (Acts of Journalism: Defininig Press Freedom in the Digital Age) ova organizacija se na interesantan način bavi pitanjem ko se danas smatra novinarom i šta je to novinarstvo u eri globalnih informacionih tehnologija i interneta.

Po mišljenju ove organizacije, definisanje ko je novinar može da dovede do ozbiljnih negativnih posledica, zbog čega u krugovima novinarskih profesionalaca postoji rastuća zabrinutost. Ova organizacija smatra da sve više i više ljudi radi ono što se naziva novinarstvom, usled čega i granica između onih koji su novinari i onih koji to nisu postaje sve zamućenija. Pravljenje razlika između ove dve kategorije je, po mišljenju FP, sve manje potrebno.

Takođe, oni ističu da, u današnje vreme, nema poente da se zaštita slobode medija primenjuje samo na uzak krug medijskih profesionalaca i da se ljudi, građani, nalaze u centru budućnosti novinarstva kao novi konzumenti, distributeri i kreatori informacija. Zbog toga, ova organizacija smatra da se mora insistirati na politikama koje će štititi sve ove nove aktere, jer nije dovoljno zaštiti samo tradicionalne novinare, mora se zaštiti svaki akt novinarstva.

U ovoj publikaciji, pominju se i stavovi nekih drugih uglednih organizacija u vezi sa definicijom novinara i novinarstva.

Tako na primer, američko Društvo profesionalnih novinara, koje, kao novinarska organizacija, ima stogodišnju tradiciju, je na jednom od svojih sastanaka raspravljalo izmenu naziva u Društvo za profesionalno novinarstvo, upravo zbog izmenjenog ambijenta u smislu definisanja ko je novinar i šta je novinarstvo. Iako do izmene imena ove organizacije nije došlo, među članovima je preovladalo mišljenje da ova organizacija odbija svaki pokušaj da se definiše ko je novinar, osim onoga da je to neko ko čini akt koji se može smatrati novinarstvom.

Udruženje edukatora novinarstva i masovnih komunikacija (Association of educators for Journalism and Mass Communications) je u izveštaju, koji se zove „Sloboda medija u dvadeset prvom veku: Plan za razmišljanje i delovanje“ („Freedom of the Press in the Twenthy First Century: An Agenda for Thought and Action”) izrazila čvrst stav da bi novinare trebalo definisati u smislu funkcije, a ne pripadnosti. Po njihovom mišljenju, svi oni, čiji je cilj da omoguće slobodan protok informacija, zaslužuju sve one privilegije koje su im potrebne da ispune tu važnu društvenu ulogu.

Article 19“ je međunarodna nevladina organizacija, osnovana 1986. Godine, koja se bavi zaštitom i promovisanjem slobode izražavanja i slobode informisanja širom sveta. Svoj mandat ova organizacija bazira na Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, koja garantuje pravo na slobodu izražavanja i informisanja i to baš u članu 19.

U izveštaju „Right to Blog“, koji je ova organizacija objavila 2013. godine, razmatra se pitanje ko je novinar i šta je novinarstvo, ali u kontekstu privilegija na koje bi blogeri mogli da imaju ili nemaju pravo.

Naime, za ovu oranizaciju nije prihvatljivo definisati šta je novinarstvo i ko je novinar tako što će se praviti reference na neko od prepoznatljivih tela, neki poseban trening, ili povezanost sa nekom novinskom kompanijom ili profesionalnim udruženjem. „Article 19“ smatra da bi definicija novinarstva trebalo da bude „funkcionalna“, to jest, da se novinarstvo prihvati kao aktivnost koju može da upražnjava svako. Po njihovom mišljenju, sva lica koja se bave novinarstvom imaju pravo na zaštitu koju, prema međunarodnim standardima, uživaju oni koji se tradicionalno smatraju novinarima.

Najzad, bilo koja definicija termina novinar bi trebalo da bude dovoljno široka da može u sebe da uključi bilo koje fizičko ili pravno lice koje se redovno ili profesionalno bavi sakupljanjem i širenjem informacija javnosti putem bilo kog sredstva masovne komunikacije. Istovremeno, svako lice, koje objavi informaciju od javnog interesa, bi trebalo da ima pravo na zaštitu i privilegije koje imaju profesionalni novinari.

Po mišljenju ove organizacije, na kraju krajeva, sva ta lica, uključujući i blogere, su odgovorni za sadržaj koji objavljuju prema relevantnim zakonima njihove države. Takođe, u onim situacijama, u kojima su blogeri članovi nekih udruženja ili zajednica, poput advokatskih ili doktorskih komora, oni potpadaju pod režim etičkih pravila koja važe za tu profesiju.

Ova organizacija je prilično decidna u stavu da je država dužna da zaštiti sve blogere i druge koji su uključeni u online zajednice, kada imaju saznanja o stvarnom i ozbiljnom riziku po njihov život koji je posledica nekog krivičnog dela.

Američki institut za medije je obrazovna, neprofitna organizacija, čiji je cilj da pomogne napredak medija, naročito onih na lokalnom nivou, u digitalnom dobu.

Ova organizacija smatra da je postavljanje pitanja ko je novinar apsolutno pogrešno jer novinarstvo može da bude proizvod bilo koga.

Analizom dokumenta OEBS, Savet Evrope i UN utvrđeno je da sve tri organizacije pozivaju svoje članice da prepoznaju i prihvate činjenicu da se krug medijskih aktera promenio i da je širi u odnosu na shvatanje novinara u tradicionalnom kontekstu. Uloga tih novih medijskih aktera u informisanju javnosti o pitanjima od javnog interesa danas je veoma značajna. UN dodatno precizira da termin novinar ne uključuje samo one koji su formalno organizovani u novinarskim organizacijama i medijima.

U jednom od svojih dokumenata, Savet Evrope definiše novinara na sledeći način: izraz „novinar“ označava svako fizičko ili pravno lice koje se redovno ili profesionalno bavi prikupljanjem i širenjem informacija za javnost, putem bilo kog sredstva masovnih komunikacija. U ovoj definiciji izdvajaju se tri kriterijuma: krug lica, aktivnost i sredstvo. Čini se da ovoj definiciji nedostaju dva važna kriterijuma: društvena uloga i novinarska etika.

Prema SE, pojam javnih glasila, kao posledica novih medijskih formi nastalih naročito u digitalnom ekosistemu, prevazliazi tradicionalne termine novinara i medija i obuhvata sve aktere koji učestvuju u obavljanju važne društvene funkcije „kontrolora vlasti“.

Dakle, ukoliko bi se usvojilo opredeljenje da je potrebno ustanoviti određene kriterijume, na osnovu kojih bi trebalo procenjivati da li neko može da se smatra novinarom ili ne, isključivo iz ugla mogućnosti da se uživa zaštita i privilegije koje imaju novinari, trebalo bi posebno imati na umu sledeće kriterijume:  krug lica, aktivnost, sredstvo, društvena uloga i  etika. U tom slučaju, definicija novinara bi mogla da glasi: novinar je  svako fizičko ili pravno lice koje se bavi prikupljanjem i širenjem informacija za javnost putem bilo kog sredstva masovnih komunikacija u javnom interesu i poštujući etička pravila novinarstva kao profesije.

Sa druge strane, definicija novinarstva, u svrhu ustanovljavanja kruga onih koji bi mogli da imaju zaštitu i privilegije kao novinari, mogla bi da bude samo malo uža. Novinarstvo je aktivnost sakupljanja i širenja informacija za javnost putem bilo kog sredstva masovnih komunikacija, a koja se obavlja u javnom interesu i u skladu sa etičkim pravilima novinarstva kao profesije.

E, sad, na kraju, da li je DJV novinar?

Umesto eksplicitnog odgovora, ipak, zaključite sami.

Priredio: Vukašin Obradović

Izvor: NUNS Dosije