04 May Leskovac: Korona kao mera protiv „neposlušnih” medija

Leskovac, 4. maj 20200. godine 

Lokalni mediji, pokazuju sva istraživanja, trpe sve veće pritiske. Daleko od očiju javnosti, neretko postaju meta bahatih političara i ohole vlasti. Takva situacija se nije promenila i u vreme COVID 19. Građanske inicijative žele da serijom tekstova pokažu na konkretnim primerima kako su informisani građani u unutrašnjosti Srbije u vreme vanrednog stanja.

Piše: Ljiljana Stojanović

Ekipe Regionalne informativne agencije JUGpress i nedeljnika Nova Naša reč nisu prisustvovale jednoj od sednici Štaba za vanredne situacije u Leskovcu, zakazanoj u nedelju, u vreme policijskog časa,  niti press konferenciji posle toga, organizovanim samo da bi se „glavni”, koji su već dali dan ranije sve informacije onima za koje misle da treba, slikali i radili samopromociju preko medija.

Smatramo da svi građani, bez obzira na to šta čitaju, gledaju ili slušaju, naročito u vreme pandemije i vanrednog stanja, imaju PRAVO da dobiju istovremeno informaciju o najnovijim događajima koji utiču na njihov zdravlje i život i da je obaveza političara/gradonačelnika i direktora zdravstvenih ustanova, koji primaju plate od poreza tih građana, da se pridržavaju toga, bez obzira na lične simpatije, interese ili animozitete prema bilo kom mediju ili novinaru.

Jer, to što lično misle mogu da sprovode za svoje pare i u svojoj kući, ali ne i za novac građana koji ih plaćaju i SVI imaju pravo na pravovremenu informaciju.

Iako se sve ovo dešavalo početkom aprila, naš stav je ostao isti. Istine radi, nastavili smo da pratimo konferencije za medije jer je to jedina prilika, bar za nas, da postavimo pitanja i dobijemo bilo kakvu informaciju o aktuelnostima vezanim za pandemiju. Leskovac je četvrti u Srbiji po broju zaraženih, a ima više zaraženih lekara i medicinskog osoblja nego znatno veći Niš.

A odgovori su različiti. Tako je, na pitanje da li je testiran i zašto nije u samoizolaciji jer je bio u kontaktu sa obolelim načelnikom infektivnog odeljenje, direktor leskovačke bolnice Nebojša Dimitrijević konstatovao „mnogo se ti sekiraš za mene“. Naravno da na pitanje nije odgovorio.

Inače, ovaj direktor je nekoliko puta novinaru JUGpressa rekao da on „ne daje nikome informacije“, a koliko sutra smo mogli da čitamo njegove izjave po drugim medijima. Ista je situacija i sa snimanjem Covid bolnice u Leskovcu. Na naše pitanje da li možemo da napravimo „pokrivalicu“ spolja, znači snimimo samo zgrade, rekao je da to ne može, a sutradan su objavljivani snimci po drugim medijima iz bolnice. Da se ne lažemo, on to nikako nije mogao sam da odlučuje, bez saglasnosti gradonačelnika Leskovca Gorana Cvetanovića i to svi u ovom gradu znaju. Zna se i među novinarima ali, sem otvorenog negodovanja u novinarskim krugovima, javno se ništa ne dešava jer svi iščekuju završetak gradskog konkursa za sufinansiranje javnog interesa u medijskim prilozima.

Da JUGpres skoro da nema čemu da se nada na tom konkursu već neko vreme nam nezvanično poručuje gradonačelnik koji je u nekoliko navrata, kada niko od nas iz redakcije nije prisutan, izjavljivao da će „neki da budu vrlo nerasposloženi“ zbog rezultata konkursa. Nismo se samo mi prepoznali, JUGpress vide kao „nezadovoljnike“ i oni koji su tu izjavu čuli.

Projekat JUGpressa ni prošle godine nije podržan u Leskovcu kao ni u Vranju ni Nišu.

Zato smatramo da će pitanje da li će korona virus doći glave i lokalnim neposlušnim i nepodobnim medijima biti još vise aktuelizovano uskoro.  Šanse da se to desi su zaista velike. Jer, s jedne strane imate nejednak tretman u dostavljanju informacija ključnih za građane u vreme korona virusa a koje nisu nikakva tajna, radi se o poslednjim izveštajima o broju zaraženih u Leskovcu i Jablaničkom okrugu. Ali, ako redovno dajete informacije nekom mediju, a  novinarima drugog ne odgovarate na telefonske pozive, a informacije dajete sutradan, kad su one već bajate, šta je to nego namera da jedne favorizujete, a druge diskriminišete? Naravno, čitava ova operacija je zabranjena zakonom, ali, koga je briga za zakone u zemlji Serbiji. Takođe, može da znači namerno skrivanje informacija od šire javnosti.

Drugi segment jeste finansijsko iscrpljivanje neposlušnog, nepodobnog medija. Da se razumemo, u tom korpusu nisu samo konkursi već i sve one prinadležnosti koje se, na različite načine isporučuju onima koji su „srcu bliski“, a daleko su od pogleda javnosti.

A vrsta pritiska je svakako i kada broj telefona, koji je istaknut na sajtu redakcije, zove „volonterka“ i rečenicu počinje sa „Zovem u ime gradonačelnika Gorana Cvetanovića…“.  Na pitanje da valjda zove u ime grada, ponavlja kao papagaj „zovem u ime gradonačelnika“, a dvadesetak minuta kasnije vam rečeni kaže „što si se ljutila, to su volonteri koji pomažu svima“. Što, volonteri koji tvrde da oni nikog ne zovu već građani zovu njih, „slučajno“ pozovu baš broj telefona istaknut na sajtu JUGpressa?!

Situacija je još složenija ako ste medij civilnog društva i nemate neku drugu delatnost koja može da finansira vašu avanturu zvanu „bavljenje novinarstvom na profesionalan i odgovoran način i u interesu javnosti”. Saveti tipa „može vam oglas dati lokalni pekar, obućar, frizer” ovde nema svrhe jer se rasčulo da nas „gradonačelnik ne voli” a i ljudi ne žele da sebi stave „bedu za vrat”.  Kada se analizira cela slika, ispada da „profesionalno I odgovorno novinarstvo” u ovom trenutku, čak i više nego pre pandemije, znači neodgovorni odnos prema ljudima koji rade u takvom mediju jer, zbog finansijskih problema (čitaj : nema para za projekte na konkursima) mogu da ostanu bez posla. A članovi porodice će trpeti i dalje pritisak samo zato što su – članovi porodice.

U Leskovcu postoji izreka, koja se prenosi „sa kolena na koleno” , a glasi „kraj će kaže”. Prvi deo izreke je „Ne se znaje, Zare igra” . U ovoj priči nisam baš siguran da li smo Zare mi koji se borimo i dalje i držimo vrhovima prstiju za liticu ili oni koji samo nastavljaju da rade u vreme vanrednog  stanja  ono što su radili i do sada, gaze nas po prstima i očekuju da padnemo u provaliju, čitaj da prestanemo da postojimo. Takva budućnost „nepodobnih” lokalnih medija je sve izvesnija. Problem je i u tome što smo mi na lokalu, i naši problemi, najčešće nevidljivi. Jer, uz dužno poštovanje, baviti se ovako novinarstvom i biti stalni „prst u oku” lokalnim političkim i drugim moćnicima je neuporedivo teže I opasnije nego to isto raditi u nekom beogradskom mediju. Ovde, u lokalu ste bukvalno prepušteni sami sebi i svojoj ludoj spremnosti da i dalje svoj posao radite kako to nalažu visoke profesionalne norme i etički standardi. I da pitate uvek i svuda ono što zanima javnost. A da ste, pri tome, daleko od prestonice i od očiju čak i donatora koji, stiče se ponekad utisak, i nisu zainteresovani za našu sudbinu i borbu za javni interes. Baš ovde, na lokalu, gde sve najbolje vidi i gde je sve, pa i pritisak, najogoljeniji.

A možda i pobedimo. Zbog građana koji imaju pravo da znaju. Naročito kako se troše njihove pare. Inače i u doba vanrednog stanja. Što je, opet, najbolnija tema i za te koji troše pare. I, opet, što bi leskovčani rekli „sve će si bude” samo da i ovakvi lokalni mediji, neposlušni i nepodobni, prežive.

(autorka je glavna i odgovorna urednica Regionalne informativne agencije JUGpress)