10 Nov Ljudski kontakt u doba pandemije

Piše: Jelica Kiso, pesnikinja i nastavnica građanskog vaspitanja

Socijalna izolacija, evo, već dve godine određuje našu stvarnost, kreira naše svakodnevne obaveze, izmešta nas u nove prostorne i vremenske modele, u specifične metode upotrebe života, rada i uopšte našeg društvenog delovanja.  Zahtevi pogađaju najslabije tačke čovečanstva, zdravlje i opstanak, razgrađuju slobodu pojedinca, deformišu granice između privatnog i javnog, umanjuju značaj kulture poverenja, te pojedinac – usamljen, poput marionete, iznova organizovan, a naime socijalno preimenovan – biva najčešće prepušten samome sebi.

Strah i nepoverenje raste. Nepoverenje stvara još nepoverenja, pored ostalog i zato što pojedinca izoluje od situacija u kojima bi se mogao naučiti poverenju prema drugima. Društveno okruženje se doživljava kao pretnja. Strah onemogućava upravo ono što bi moglo da ga umanji: ljudski kontakt.

Uz ekspanziju društvenih mreža i „onlajn života i rada“, pandemija kao da se „lakše“ podnosi. Međutim, postoji suštinski nedostatak „stvarnih veza sa stvarnim ljudima“; takav nedostatak se pojačava, neretko do tačke ključanja, upravo pandemijskim košmarom. Neke rane studije govore o štetnosti interneta na pojedince. Kasnije, utvrđeno je da se upotrebom interneta većina pretpostavljenih štetnih uticaja nije javila. Naprotiv, veća upotreba inerneta povezana je s višim stepenom lične dobrobiti i društvene interakcije. Čini se da smo sada hipersocijalni i da smo, u nedostatku tradicionalnog društvenog opštenja, u velikoj meri društveno nastrojeniji onlajn platformama. One su najpouzdaniji kanal komunikacije, čine nas sigurnima, mada je i ta sigurnost u uslovima pandemije ucenjena; sigurnost je „ostati kod kuće“, sigurnost je „nositi masku’, „poštovati distancu“, „biti odgovoran“ i slično.

U svetlosti internet i društvenih mreža, deca i mladi – prožeti svojim telefonima, tabletima i drugim gedžetima – hronično su „zaraženi“ raznovrsnim sadržajima koje nudi bezgranični prostor interneta. Šteta situacione pandemije se ne nalazi toliko u upotrebi interneta, ukoliko ona naravno nije preterana ili patološka, već više u slobodi kretanja, u druženju, u neposrednoj povezanosti sa drugima, u istinski bliskom odnosu, u dodirima i zagrljajima, pa i u poljupcima. Influenca kovida dolazi spolja, ona je egzogenična, „pripada“ društvu, nužno ga menjajući, slabeći njegove zdrave aspekte toliko da se društvo po sebi dovodi u pitanje. Ekskurzije, rekreativne nastave i fakultativne posete kulturnim događajima su retke, sve ređe, gotovo pred iščeznućem. Omiljeni pisac, muzičar ili slikar danas je puka slika sa TV-a. Detinjstvo bez posvete, bez rukopisa, bez mirisa bioskopskih sala, antikvarnih knjižara, bez žurki i klubova, rođendanskih proslava, čak bez potrebe za drugima, naša je stvarnost. Preterujem, znam, ali moramo priznati da je velikim delom tačno to da danas češće u rukama držimo medicinske nalaze i laboratorijske analize nego ljupke brošure o nekoj književnoj večeri, karte kakvog muzičkog koncerta ili šarene ulaznice za aktuelnu pozorišnu predstavu.

Deca i mladi žive život u zadatim okvirima pandemije. Mnogi od njih i ne znaju za drugačije okvire. Moje dete, dečak od 7 godina, gledajući Harija Potera, primetio je da u scenama u kojima se prikazuje školski čas, deca ne nose maske i nad tom činjenicom ostao zapitan.

 

Pripadnost je ključna za utisak da naš život ima smisla. Uprkos činjenici da putem društvenih mreža uspevamo da održimo makar i minimalne trajne, pozitivne i značajne veze, uprkos tome da na instagramu možemo da formiramo grupe sa prijateljima, u stanju smo da participiramo u simuliranoj stvarnosti našeg života (navikli smo na nju!) i upravo takvo naše onlajn društveno angažovanje ostvaruje našu potrebu za drugima, našu potrebu da smo potrebni drugima. Ipak, kao u vakuumu, mi (ili bar mnogi od nas), kada napustimo bezbedan prostor doma, prelazimo putanju od tačke A do tačke B, činimo sve kako bismo bili odgovorni prema sebi i prema drugima, poput pseudorobota krećemo se i živimo i radimo i učimo samo u okvirima osiguranog područja, u zaštitii/ili odbrani, a stalno na oprezu.

Ovde nije reč o pastoralnoj utopiji, nego o realnosti u kojoj je virus – taj najsićušniji mikroorganizam, nevidljiv golim okom – naš najveći neprijatelj.

Neproverene i nepouzdane informacije i kvazi informacije o kovidu uvećavaju naše nepoverenje, ljudi su zbunjeni, žive u strahu, no ipak, pojavom vakcina – iz ličnog iskustva – u stanju smo da se vratimo normalnom životu, pa i kad se zarazimo. Vakcinisana sam i revakcinisana, te nakon šest meseci, ubrzo pošto sam dobila poziv za treću dozu, zarazila sam se. Bila sam pod kišom pitanja. Moj suprug se najpre zarazio, ubrzo pao u postelju zbog visokih temperatura, da bi se već nakon pet, šest dana kod njega konstatovala upala pluća. Zabrinutost, anksioznost, neizvesnost, strah. Bio je nevakcinisan.

Nakon deset dana konstatovali smo kako su nam iskustva influence znatno različita; oboje smo bili pozitivni, ali su moji simptomi bili znatno slabiji, dok su njegovi oscilirali od upale pluća, visokih temperatura, do bolova u stomaku, osećao je opštu slabost, da bi se na kraju, uz šaku lekova, na svu sreću oporavio. Danima sam bila samo na vitaminskoj terapiji, a on je i dalje pio antibiotike. Školski primer toga kako vakcina spasava organizam od jakog oboljenja i jake traume. Nakon ovakvog iskustva, naravno, odlučio je da se vakciniše.

 

Pandemije su i ranije postojale i bivale, HIV, svinjski grip, španska groznica, kuga, crna smrt, ljudi su umirali od upale pluća, tuberkuloze, malarije; moramo verovati u nauku, potkrepljivati znanje edukacijom ne samo dece i mladih, nego i odraslih, u zadatom i organizovanom kontinuitetu, ići u korak sa civilizacijom, nesebično učestvovati u razvoju naše budućnosti i sijati za drugog, pošto ipak ne možemo sijati samo za sebe.

 

 

Tekst je nastao kao deo kampanje liste Vakciniši se, koja je podržana od strane projekta Zajedno za aktivno građansko društvo – ACT. Ovaj projekat je dobio podršku Vlade Švajcarske, a sprovode ga Helvetas Swiss Intercooperation i Građanske inicijative.