28 May Medijsko sklonište Niš: Novinari kao politički protivnici

Brojni su napadi na novinare u Srbiji registrovani i ove godine. Neko bi rekao – ništa novo. Malo toga se uistinu i promenilo poslednjih godina, osim načina na koji se novinari ugrožavaju. Od otvorenih napada i ubistava devedesetih godina, došlo se do drugačijih ili perfidnijih načina, ali isto tako opasnih – hapšenja, targetiranja, zastrašivanja i sličnih napada na novinare, samo zato što profesionalno rade svoj posao.

Većina ovih napada su zabeleženi, negde se i tužilaštvo umešalo, neki čak dobili i sudski epilog. Međutim, ima i onih, a opet brojnih, napada, pritisaka i ugrožavanja rada novinara, koji prolaze ispod radara, koji nigde ne ostaju registrovani, a za koji znaju samo sami novinari, njihove redakcije i možda njihove porodice.

To se posebno odnosi na novinare koji rade u manjim mestima, medijima i redakcijama, a gotovo svi mediji na jugu zemlje su upravo takvi.

“Novinari koji rade u malim gradovima i udaljenim područjima su još ugroženiji od njihovih kolega u Beogradu i Novom Sadu, jer oni nisu u stanju da adekvatno procene pritisak koji trpi njihov rad i manje su ohrabreni da slučajeve prijave policiji. Trebalo bi pod hitno rešavati ovaj aspekt nedostatka specifične pažnje države. Država treba da obrati pažnju na položaj lokalnih novinara koji su ugroženi” – stoji u izveštaju Međunarodne misije Platforme Sloboda medija brz odgovor.

Takva situacija je i Nišu, najvećem gradu juga Srbije gde se profesionalni novinari, kojih je inače vrlo malo, svakodnevno suočavaju sa različitim vrstama pritisaka.

Jovana Adamović, mlada novinarka Južnih vesti, objašnjava da se gotovo već navikla na rad u takvim uslovima, jer se, kako kaže, u mediju kakve su Južne vesti sa takvim pokušajima non-stop susreće.

“Vremenom sam navikla da se kao novinar medija kakve su Južne vesti nekad i svakodnevno susrećem sa tim pokušajima pritisaka, jer do sada niko nije u uspeo. Bilo je naravno i vređanja, čak i psovki, a sve na moja pitanja koja građani nama danima postavljaju i od kojih ne odustajem dok ne dobijem odgovore. U početku mi je bilo teško, jer živ sam čovek koji ne može da prihvati da sa druge strane čuje sve te stvari samo zato što radi svoj posao i postavlja pitanja. Nažalost to se toliko često dešava da sam za više od 4 godine rada na sve to navikla i psihički se pripremam za svaki razgovor kao da će biti neprijatan, iako nije baš svaki”, kaže Adamovićeva.

Jovana Adamović; Svakodnevni pritisci

Objašnjava da je političari, i oni na vlasti i oni u opoziciji, češće prete i bahati su kada ih novinari pozivaju telefonom, dok uživo jednostavno izbegavaju odgovore, kako pretpostavlja, najverovatnije zbog kamera.

 “Ako nije snimljeno za njih se nije ni desilo. Njihovo bahaćenje i taj prostački jezik me ipak još više motivišu da pitam i pišem u interesu građana, jer je to znak da radim dobro, a kako sve to utiče na moje zdravlje, videćemo za par godina”, kaže novinarka.

Kako su jedan od malobrojnih profesionalnih medija u Nišu i na jugu zemlje, političari na vlasti često targetiraju i predstavljaju Južne vesti i njihove novinare kao političke protivnike, a ne kao one koji predstavljaju građane i koji pitaju u ime građana.

“Još mi je opasnije što se trude da nas građani u čije ime pitamo i radimo vide kao neprijatelje države, grada, da njih lično ili svoj grad zapravo mrzimo, da želimo da ih uništimo postavljajući pitanja i slično. Nadam se da građani, oni u čije ime pitamo i radimo, znaju da su oni naša jedina “strana” na čijoj smo uvek”, kaže Adamovićeva.

Slična situacija, ako ne i teža je i u ostalim manjim gradovima na jugu – tamo je sve manje profesionalnih novinara, manja mesta  (poput Dimitrovgrada, Bujanovca ili Vlasotinca) uslovljavaju da se novinari i političari i lično poznaju, svakodnevno sreću na ulici, da neko iz porodice poznaje nekog od političara, radi u javnoj službi ili slično.

Tako da pretnje ne dobijaju samo novinari, već i članovi njihovih porodica, prijatelji, a kako kaže Adamovićeva, kada posao utiče i na ljude oko vas, pre ćete da se povučete i lakše će da vas zastraše.

Pretnje često i ne dolaze direktno, već preko posrednika, nekog bliskog člana porodice ili prijatelja, koji bojeći se za svog bližnjeg, prijateljski savetuju “da smanje gas” i da pripaze na sebe.

Novinar CINS-a Stefan Marković, sada stacioniran u Beogradu, i sam je radio na jugu Srbije u Nišu.

Kaže da je drugačija situacija u radu lokalnih medija od posla koji trenutno obavlja, a jedan od slučajeva kojeg se nerado seća je onaj kada je saslušan je u policiji po prijavi portparola Opštine Medijana Dušanke Kitanović, a policija je u stanici novinaru zatražila da otkrije izvor svojih informacija, koje je koristio za pisanje serije tekstova o malverzacijama u Medijani.

Ipak, na bezbednost novinara, kako kaže, utiče i svakodnevni rad koji uključuje stalnu komunikaciju sa političarima i vlastodršcima.

“Neretko se političari obraćaju novinarima kao političkim oponentima, što apsolutno može dovesti do ugrožavanja bezbednost “nepodobnih” novinara, jer se takvim narativom šalje poruka, ‘vi ste naši neprijatelji’ ili čak ‘vi ste neprijatelji države’. Naročito je to problematično na lokalu, gde političari i funkcioneri odnos sa medijima svode na lični nivo”, kaže Marković.

Stefan Marković: Političari odnos sa medijima svode na lični nivo

Česte podele u srpskom društvu dele i novinare, a Marković kaže da tu ima i odgovornosti samih novinara.

“Mislim da problem ne treba da se posmatra samo iz te vizure, gde političari stavljaju novinare na jednu ili drugu stranu, već i iz te gde novinari, odnosno mediji sami biraju stranu i zauzimaju stav za ili protiv, što je dovelo do užasno polarizovane medijske scene”, objašnjava novinar CINS-a.

Tako smo došli do tačke da trenutno na jednoj strani imamo mali broj profesionalnih novinara i veliki broj radnika u medijima, a razlika je očigledna – za jedne je interes javnosti i građana na prvom mestu, dok su za druge na tom mestu interesi vlasti i vladajuće partije.

Veliki i moćni (kako države tako i pojedinci) gaje prirodnu agresivnu težnju da vladaju slabijima, pa se izgleda današnji političari koriste tom maksimom – koriste poziciju moći, a ne moć argumenata u komunikaciji sa nepodobnim novinarima koje ne gledaju kao na one koji predstavljaju javnost, već na kao deo opozicije ili političke protivnike.

A kad i to nije dovoljno, što je poslednjih godina učestalo – jednostavno ne odgovaraju ili izbegavaju odgovore, tako da građani ostaju uskraćeni za informacije koje su za njih bitne.

Ne javljanje na pozive, ne odgovaranje na mejlove ili poruke, potpuno ignorisanje pitanja koje novinari postavljaju u ime građana, ili odgovaranje samo podobnim medijima i novinarima, česta je pojava, što predstavlja još jedan od načina na koji utiču na rad novinara.

Zato, mnogi na rad u novinarstvu, naročito u Srbiji, gledaju kao na unapred izgubljenu stvar. Među njima je i mnogo novinara. Je li onda viteški boriti se za unapred izgubljenu stvar?

Rečima Oskrara Vajlda – Svaki džentlmen (dodao bih i dama) se uvek isključivo bori za unapred izgubljenu stvar.

Ljubomir Filipov