06 May Niš: Korona kao redovno stanje
Niš, 6. maj 2020. godine
Lokalni mediji, pokazauju sva istraživanja, trpe sve veće pritiske. Daleko od očiju javnosti, neretko postaju meta bahatih političara i ohole vlasti. Takva situacija se nije promenila i u vreme COVID 19. Gradjanske inicijative žele da serijom tekstova pokažu na konkretnim primerima kako su informisani gradjanai u unutrašnjosti Srbije u vreme vanrednog stanja.
Piše: Ivana Petrović 
Pandemija Covid 19 dodala je novu dimenziju svim tekućim poteškoćama sa kojima se novinari u Nišu susreću već godinama unazad. Dala im je novi oblik i izbacila na površinu dubok jaz preko koga svako ko želi da se bavi novinarstvom, na način čestit i profesionalan, mora da uzme dobar zalet, ne bi li ga preskočio i izvukao informaciju iz tradicionalno zatvorenih lokalnih vlastodržaca. Situacija sa korona virusom učinila je tu zatvorenost gotovo apsolutnom. Situacija u Nišu je od samog početka verovatno jedna od najapsurdnijih u zemlji.
Potpuno je neshvatljivo da smo za mesec i po dana bili u prilici da čujemo jedan jedini zvanično potvrđeni podatak vezan za same pacijente primljene sa kovidom ili pod sumnjom na kovid na kliničko lečenje. U Kliničkom centru muk, na mejlove ne odgovaraju nikako. Ćutanje je pogotovo izraženo ako se pita za boj preminulih. Gotovo prvog minuta uvedenog vanrednog stanja zaposlenima je izrečena zabrana komuniciranja sa novinarima.
Od samog početka informacija o samoj situaciji u Nišu nema, a u Beogradu o Nišu takođe uglavnom izbegnu odgovore. Od gradskog Kriznog štaba neredovno smo dobijali samo one info koje inače objave na gradskom sajtu. Na svako drugo pitanje, ili ćute ili odgovore sa: “Ne znamo, nismo za to nadležni”. Praktično jedine zvanične informacije kojima se komunicira sa medijima, iz dana u dan, su o volonterima gradskih opština, koji su u pretežnom broju aktivisti Srpske napredne stranke. Iz razgovora sa koleginicama i kolegama dolazimo do zajedničkog zaključka – da se ovako nešto u Nišu ne pamti. Ono što je, takođe, obeležje novinarskog rada pod covid 19 pandemijom jeste da takav odnos nadležnih nije bio samo prema novinarima nezavisnih lokalnih medija. Sa tim zidom ćutanja, suočili su se i dopisnici nacionalnih medija, elektronskih i štampanih.
Da nešto nije sasvim u redu sa podacima centralizovano saopštavanim od strane Kriznog štaba kada je Niš u pitanju postalo je jasno od samog početka vanrednog stanja, kada su uredno izostavljani odgovori na pitanja o zaraženim čitavim klinikama u okviru Kliničkog centra. Da nešto još mnogo gore nije u redu, počelo je da se primećuje kada je zvanično potvrđena prva preminula osoba u gradu. Dva dana kasnije, Niš su prekrile brojne umrlice mladih ljudi, primljenih na lečenje pod sumnjom na kovid 19, na konferenciji za novinare dan kasnije nije pomenut niko od njih. U to vreme, Krizni štab je objavljivao odakle su preminuli i koje su godište pa je to postalo jako vidljivo. Svi lokalni mediji u gradu su bili pod snažnim pritiskom prijatelja i porodica preminulih da pitaju zašto njihove preminule niko ne pominje. Klinički centar je nastavio da zvanično ćuti. Krizni štab u gradu se proglasio nenadležnim za pitanja o pacijentima. Nadležni državni organi takođe. Umesto odgovora na brojne mejlove, desio se Zaključak Vlade, kojim je pokušano uvođenje totalne cenzure na mala vrata. Ukinut je, ali je i Krizni štab u Beogradu preko noći promenio način iznošenja podataka, pa više ni iz njihovih saopštenja na konferencijama za novinare niko više nije mogao da dobije podatak o konkretnom gradu.
A pitanja u Nišu su se otvarala jedna za drugim. Ulazak virusa u Klinički centar, u Toponicu, Kulinu, Gerontološki centar, značajno povećan broj sahrana na niškom Novom groblju. U nedostatku informacija, poluniformacije i dezinformacije su uzrokovale stanje panike i nespokojstva, a novinari stavljeni u poziciju da se bez ikakve potvrde sa zvanične strane, optuže za širenje neistina. Sve do masovnog oboljevanja korisnika Gerontološkog centra, istina je lebdela u mejlovima i porukama koje stižu novinarima od pacijenata, porodica, samih lekara. Negde ostaje primisao da bi se i taj slučaj zataškao da igrom sudbine, prvi preminuli pacijent nije bio otac kolege novinara.
U kakvim uopšte uslovima rade novinari u Nišu sve ovo vreme?
U City radiju je situacija generalno teška već mesecima unazad, a da je situacija sa COVID-19 epidemijom dodatno otežala. Prvog dana vanrednog stanja, svi oglašivači (kojih ionako nema mnogo) su otkazali dalju saradnju na neodređeno vreme zbog situacije sa koronom. Što se samog fizičkog rada tiče, i to je jako otežano, pošto troje zaposlenih spada u zdravstvenu rizičnu grupu a postojeća oprema i softweri nam onemogućavaju da kompletan program realizujemo online od kuće. Do pojave korona virusa u Tržno poslovnom centru, gde je glavni studio, većina zaposlenih je dolazila po smenama na posao. Otkako se dogodilo da je preminuo vlasnik turističke agencije smeštene u Kalči, a prema nekim informacijama još nekoliko ljudi obolelo, svi radnici su poslati da rade od kuće, sem dvoje koji dolaze svakodnevno na posao kako bi se namontirale vesti i drugi sadržaji. Druga otežavajuća okolost je da nam svakako treba bar još 3 novinara. I pored tih problema trudimo se da nam vesti za radio budu aktuelne ali nešto zaostajemo sa vestima za sajtove.” – opisuje Petrović rad u vreme korone njenog medija.
Finansijska situacija je jako složena, jer prihoda nema, a računi se gomilaju. U nedostatku oglašivača, City radio se okrenuo donatorima, pa rad od kuće koriste i da konkurišu po pozivima kojih ima. Kako je i većina drugih medija u problemima, neizvestan je uspeh tih aplikacija, ali trenutno nema drugog načina da se, makar u mesecima koji slede, obezbedi kakav takav rad medija.
Nama je, problem i to, što smo neposredno pre vanrednog stanja krenuli u opremanje Medijskog skloništa. To je trenutno zastalo, zbog vanrednog stanja, ali će se izvesno formirati uskoro, pošto će nezavisnim medijima i nevladinom sektoru više nego ikad pre biti potrebno okupljanje, zbijanje redova, da se prežive svi aspekti krize uzrokovane pandemijom. Zabrinjavajuća je finansijska neizvesnost, ali je mnogo više zabrinjavajuće sve ono što se zapravo pod vanrednim stanjem desilo – ograničavanje ljudskih prava i sloboda, uključujući i pravo na nezavisno informisanje, te sužavanje javnog prostora za slobodnomisleće građane.
Pored svega teškog i negativnog, dobra strana ove situacije, saradnja kolega i koleginica sa raznih medija, razmena informacija i nekakav zajednički pokušaj da se građanima ne plasira samo propaganda.
Jelena Canić Milanović sa Južnih vesti kaže da portal funkcioniše prilično dobro, s obzirom da redakcija radi razdvojeno i da je vanredno stanje.
„Nekima više odgovara rad od kuće, nekima manje, ali već smo stvorili neki radni modus i kako da redakcija funkcioniše na daljinu. Prvih nedelja je bilo jako naporno, jer su ljudi bili “žedni” informacija pa je, čini mi se, bilo više posla nego inače. Radilo se 24h. Onda smo shvatili da moramo da se malo rasteretimo. Svi smo kod kuće, na teren se ide baš baš kad mora. I, naravno, kad procenimo da će novinar biti bezbedan. Dakle, išlo se na važne press konferencije, kao i u vreme policijskog časa.“ – objašnjava novinarka Južnih vesti.
Jelena kaže da je najaktivniji na terenu – fotoreporter koji hvata ono što ljude i najviše zanima – sliku.
„Jeste nezgodno što ne idemo na terene, a na mnoge nas i ne zovu. Nisu nas zvali Nedimović kad je bio u Veterinarskom, pa vidim i pre neki dan Krizni štab je bio u Gradskoj kući sa Đorđevićem, samo su neki odabrani mediji bili. KC ćuti uglavnom. Odgovarali su nam na neke mejlove, ali vrlo selektivno, npr. ono za plate, zapošljavanje“ – kaže novinarka i dodaje da su i dalje veoma vredni izvori, sami građani. – „Non stop nam pišu, javljaju probleme, predloge, šta se gde dešava. Pritisak je od građana bio – što ne objavljujemo ko je umro, koliko je preminulih i sl.“
Jelena kaže da su ljudi motivisani da rade jer shvataju koliko su ljudi sada upućeni na medije i da od njih očekuju pojašnjenja i pomoć. Ono što je jedino problem je što se nekako sve teme vrte oko korone.
Turkijan Redžepi iz portala RomaWorld kaže da redakcija radi otežano ali da je to inače slučaj.
„Do informacija dolazim preko društvenih mreža, kontaktiram prijatelje, poznanike, naši gledaoci nas obaveštavaju o dešavanjima (iz romske zajednice). Problemi su da nema para, neke od dažbina stižu na naplatu a odakle… Honorare nemamo od januara, čekamo rezultate konkursa, kao i svake godine, sigurnog donatora nemamo kao i mnogi drugi i tako… Trenutno volontiramo kao medij civilnog sektora. Najveći problem su sredstva, svi su dobili neku pomoć države (uglavnom), a mi iz OCD-a, ništa. Nije nam prvi put da radimo bez para, ali svake godine nam je sve teže i teže. 6 meseci nema para, 6 meseci ima ako nam prođu projekti, radnog staža nema. Godine idu, starost dolazi a mi večiti volonteri, dokle stvarno ne znam. Ali, najveće zadovoljstvo mi je kada pomognemo nekom građaninu u ostvarivanju svog prava, to se ne meri ničim, zato i opstajemo još uvek, jer nam pare nisu na prvom mestu. Nama je svake godine ovako, prvih 5-6 meseci nema ništa,a onda ako prođe neki projekat od juna do decembra radimo. Korona nam je svake godine“ – kaže Redžepi, novinar i romski aktivista.
Sonja Urošević, novinarka, urednica portala „Megafon“ kaže da su i oni prešli na potpuni rad od kuće:
„Megafon je mala redakcija, a osim što radimo od kuće od samog početka, kapaciteti su nam smanjeni, jer je jedna naša novinarka i dalje na studijama, pa trenutno ima mnogo više obaveza na fakultetu nego u normalnim okolnostima. Intervjue radimo onlajn – preko mejla ili društvenih mreža. Kako je Megafon magazin, nemamo informativu. U sklopu servisnih informacija objavljujemo ono što konkretno može da znači našim čitaocima. Na početku smo objavljivali broj obolelih i stanje u Nišu, ali s obzirom na to da nismo informativni portal, odlučili smo da su to stvari koje mogu svuda da se pročitaju (mada je u jednom trenutku bilo jako teško doći do bilo kakvih informacija o stanju u Nišu), te da svoje kapacitete treba da usmerimo na ono što je Megafonov zaštitni znak – pozitivne teme – priče o humanim ljudima, intervjue sa psiholozima, preporuke za filmove i knjige i sl.“ – kaže Urošević.
Što se finansijske situacije tiče, za sada, kaže, preživljavaju.
„Za sada smo ok, ali to može da se razvuče još samo, nadamo se, dva meseca. Nije nam glavni izvor reklama, ali projekti su stali, a produkcija ne moze da nam radi u ovim uslovima.“
Iako zvanično ćutanje institucija na svako osetljivo pitanje u Nišu za vreme korone nije teško palo pojedinim gradskim medijima, naviklim da objavljuju isključivo filterisane vesti, o uspesima lokalne samouprave, evidentno je da je Covid 19 doveo u težak položaj i dopisnike „mejnstrim“ medija koji su želeli da daju informaciju više. Jelena Ćosin i Daliborka Alihodžić, dopisnice „Večernjih novosti“ u svakako među njima.
„Ja sam gotovo dva meseca u izolaciji, jer sam se 6. marta vratila iz Brisela i odmah iz predostrožnosti, ali i odgovornosti prema drugima, rešila da nastavim rad od kuće. To je olakšalo obaveze prema porodici, prema detetu koje ima osam godina i koji je tek kretao sa nastavom na daljinu. S druge strane, samo izveštavanje od kuće iz grada koje je žarište korone, bilo je znatno teže. Trebalo je biti u toku sa svim dnevnim dešavanjima, obezbediti izjave sagovornika i fotografije sa događaja i sve to slati u skraćenom roku, jer je i redakcija čije je sedište u Beogradu radila skraćeno.“ – kaže novinarka Ćosin i dodaje da je trebalo naći i teme koje nemaju veze sa pandemijom, jer prosto čitaoci žele da pročitaju i nešto što će ih donekle relaksirati. – „Međutim, najteže od svega je ono sa čime se verovatno srela većina mojih kolega, a to je doći do same informacije. Krizni štab u Nišu održao je svega nekoliko konferencija, podaci se iznose na presu u 15h i to je to. O broju umrlih sa kovidom, broju zaraženih, stanju pacijenata u niškim bolnicama i privremenim bolnicama skoro da ništa nismo mogli da dobijemo zvanično na lokalu, već se čeka pres u 15 sati, pa tek nakon toga sklapamo tekstove i to bude već knap sa vremenom.“
Njena koleginica Daliborka Alihodžić se nekoliko puta u toku vanrednog stanja našla u situaciji da na postavljena pitanja ne dobija nikakav odgovor. Poslednji takav slučaj je podelila sa prijateljima na Fejsbuku. Naime, iako je uputila zvaničan zahtev da snimi razgovor sa doktorkom koja radi u Gerontološkom centru u Nišu, sa korisnicima koji su posle incidenta vraćeni u centar zato što su kovid negativni ili su se oporavili, iz Ministarstva za rad i socijalna pitanja je dobila samo šturo „Nismo saglasni!“ Ona smatra da takvo ponašanje državnih organa znači otvoren pokušaj da se novinarima onemogući da obavljaju svoj posao.
Primera je bezbroj. Pitanja takođe, na koje će jednom neko morati da da odgovor. Pre svega na ono ključno, zbog čega država ni u ovakvoj dramatičnoj situaciji, nije bila spremna da medijima omogući nesmetan rad, pravovremene informacije i tretman kakav kao ključni kanal do samih građana, zaslužuju? Umesto toga, dobili smo pokušaj da se pod vanrednim stanjem uguši svaki kritički glas, učini nevažnim svako pitanje koje nije kontrolisano, a u najdrastičnijim slučajevima novinari i pojedini mediji etiketiraju kao neprijatelji. Baš kao što čine i kad nije vanredno stanje. Kako je pravilno primetio novinar Redžepi, za novinarstvo u celini „korona zaista traje svake godine“.