01 Apr Novinar u izolaciji:  Iz “kućnog pritvora” u policiju

Novinar u izolaciji zapravo zvuči kao oksimoron. Ljudi i profesija koja je sva okrenuta zajednici, razgovorima, kontaktima, odjednom su se, poput mnogih građana, našli zaključani između četiri zida. Njihovo viđenje spoljnog sveta iz ove perspektive povod je za seriju tekstova koje će Građanske inicijative objavljivati u narednom periodu želeći, pre svega, da ponude viđenje stvarnosti iz jednog drugog ugla na koji ni oni, a ni mi, kao čitaoci, nismo navikli.

Novinar u izolaciji (3):  Iz “kućnog pritvora” u policiju

Piše: Slavomir Kostić

Mimo običaja ustajem nešto kasnije, posle osam sati, svestan da polako otkucavaju minuti i sati „kućnog pritvora“. To je moj prvi lični doživljaj izolacije uzrokovane „godinom proizvodnje“, budući da sam preturio 67 godina. Nema, dakle, mrdanja iz stana, ali nisam fatalista. Naprotiv, mirim se s prekidom „socijalnih kontakata“ i samom sebi postavljam imperativ: nema depresije i ne sme je ni biti! Preživećemo i ovo „čudo“, kinesko čedo koronavirus, baš kao što poručujeKrležin junak Zagorac kad su ga mobilisali i poslali u rat: „Bilo je da nije bilo rata, pa će opet biti da ga neće biti“!

Znam, svaki je početak težak i bolan, pa stoga odmah krećem u spasonosnu ofanzivu; na radnom stolu je beležnica, mobilni telefon svakako, tu je i TV prijemnik stalno uključen, a našlo se tu i nekoliko knjiga, budući da pripadam generaciji koja je uz bezgraničnu ljubav prema rokenrolu volela i da čita. Jednu pored druge slažem „Novu klasu“ i „Svetove i mostove“ Milovana Đilasa, „Povratak Jevreja u zemlju Izraelovu“ Milovana Baletića, knjige Ive Andrića i Miroslava Krleže, pesme Zorana Bognara i Mike Antića… Sasvim dovoljno za opuštanje i bekstvo od surove realnosti koja nas je bez milosti bacila u osamu, a mnoge u očajanje i bezizlaz.

Ne zaboravljam, podrazumeva se, svoj posao novinara portala InfoVranjske. „Uhapšen vlasnik kafane „Pod lipom“, to je prva vest koju šaljem uredniku. Kako ne marim za apele aktuelne vlasti na „jedinstvo“ nacije u epidemiji koja nas je zadesila, šaljem vest i o nenamenskom trošenju sredstva iz budžeta opštine Trgovište na čijem je čelu naprednjak Nenad Krstić.

Dane „kućnog pritvora“ podnosim relativno dobro i bez nervoze. Rad na portalu smenjuje čitanje, red publicistike, red literature. Đilasovu fenomenalnu analizu komunizma u „Novoj klasi“ ostavljam i listam „Povratak Filipa Latinovića“ Miroslava Krleže. Čitalački doživljaj prekida supruga pozivom na kafu. „Svetim“ joj se citirajući ciničnu konstataciju velikog pisca na račun žena: „Jadviga Jasenska je žene vanredno dobro poznavala i intimno se stidjela što je žena“. Neočekivano, supruga se ne ljuti, prašta mi uz osmeh i pomirljivo, veli, „vanredno je stanje, ne zameram ti, znam da nisi kućni tip“!

Vesti na televiziji gledam jednom dnevno i ni minut više, informisanja radi, ali zato „gutam“ dokumentarce, istorija, politika i diplomatija, putopisi, a tu su i muzičke emisije, klasika i džez, ali ponajviše rokenrol. Sa zadovoljstvom gledam i slušam Pecu Popovića u emisiji „Za sva vremena“; najveći srpski i regionalni rok kritičar govori o novom talasu 80-ih godina prošlog veka, o „Azri“, Idolima, EKV, Prljavom kazalištu, Električnom orgazmu“, mojim velikim i nezaboravnim ljubavima iz vremena poznije mladosti, što je bila ne samo muzika, već i „angažovanost“ za sva vremena. Ali, Peca ne bi bio to što jeste ako me ne bi iznenadio pohvalom na račun Gorana Bregovića čiji ruralni rok nisam baš voleo. „Bregović je važan, jer je u sevdalinku „Žute dunje“ upakovao ritam valcer, a Davorin Popović je to senzibilno otpevao“, reče Peca i „ostade živ“ u mojim rokerskim očima, budući da sam očekivao da konstatuje da su „Plima“ i „Modra rijeka“ sarajevskih indeksa muzika „Za sva vremena“!

Subota, 28. mart, stavlja me u (ne)očekivana iskušenja i vraća u realnost iz koje neprestano bežim u svojoj borbi protiv izolacije i koronavirusa. Oko 13,30h oglašava se zvono na vratima i dvojica policajaca mi pristojno uručuju poziv za informativni razgovor u kancelariji 34 u Policijskoj upravi u Vranju. Kažu, „dođite u 15 sati da date izjavu u svojstvu novinara“. Kolima bliskog rođaka, koji mi putem od Vranjske Banje do Vranja stalno prebacuje „da sam uvek bio protiv vlasti i da me zato ni sada ne ostavljaju na miru i to u poodmaklim godinama! U tridesetčetvorki u prisustvu mlade inspektorke i mladog inspektora, izuzetno korektnih i ljubaznih, dajem izjavu, a oni me obaveštavaju da je vranjsko tužilaštvo pokrenulo protiv mene predistražni postupak „zbog iznemirujuće vesti“ na portalu, a po prijavi već pomenutog Nenada Krstića, predsednika Opštine Trgovište. Te „famozne“ subote moj mobilni se od 16 do skoro 22 sata naprosto usijao od poziva, ne samo iz Vranja! Toliko su zvali da su mi bukvalno ispraznili bateriju na telefonu!! Bila je to nezapamćena solidarnost koja me je istinski dirnula, iako nisam baš sklon patetici!

Posle svega, zahvalan sam naprednjaku Krstiću. Svojom prijavom on me je izveo iz „kućnog pritvora“, a i omogućio mi je veliki broj „socijalnih kontakata“ u vremenu vanrednog stanja! Makar i preko telefona!

(autor je novinar iz Vranjske Banje)