15 Apr NOVINAR U IZOLACIJI: Navikavanje pod prisilom
Novinar u izolaciji zapravo zvuči kao oksimoron. Ljudi i profesija koja je sva okrenuta zajednici, razgovorima, kontaktima, odjednom su se, poput mnogih građana, našli zaključani izmedju četiri zida. Njihovo viđenje spoljnog sveta iz ove perspektive povod je za seriju tekstova koje će Građanske inicijative objavljivati u narednom periodu.
NOVINAR U IZOLACIJI (11): Navikavanje pod prisilom 
Piše: Radoman Irić
„Kada primi penziju, penzioner prvo ide u apoteku. Red je da i on nešto popije“ (Milan Todorov). Uz svu muku ovako ću započeti ovaj tekst o izolaciji, karantinu, kako god se ovo zvalo.
Danas je 15. april – tačno mesec dana od uvođenja vanrednog stanja zbog epidemije virusa korona Kovid – 19. Od 15. marta ove godine, u 20.05h, kada je uvedeno, ništa nije kao što je bilo.
Kako sam poslednji novinarski zadatak sa sagovornicima obavio u četvrtak, 12. marta, ja već 33 dana nisam bio ni u apoteci. Moram da priznam – nije mi svejedno, jer je moja starosna grupa najugroženija.
Osim toga supruga i ćerka (kakav peh) rešenjem Granične sanitarne inspekcije smeštene su u kućnu izolaciju čak 28 dana. Za sve što nam je potrebno van dvorišta, servisira nas prvi komšija.
Dozvolu za rad u vreme ograničenog kretanja, koju izdaje Generalni sekretarijat Vlade, ne koristim: ne želim da stvaram probleme ni sebi ni drugima.
Za ovo vreme sam pročitao sve što sam našao na internetu o ovom zlu, o vanrednoj situaciji, policijskom času, urušenim medijskim slobodama i ono što ranije, zbog obaveza, nisam mogao da stignem.
Dosta vremena sam utrošio na moju hroničnu „bolest“ – sređivanje i arhiviranje informacija i fotografija.
Osim u kući, slobodno vreme provodim u dvorištu i malom vrtu gde sadim luk, salatu, peršun, rotkvice, šargarepu, tikvice…
Sa ljudima se sastajem samo u slučaju preke potrebe (poštar ili komšija), koristeći propisane mere samozaštite.
Na sve se navikavam, manje-više pod prisilom. O tome svedoči i poslednji vikend (petak-ponedeljak), kada smo imali policijski čas koji je trajao 60 sati – najduži u istoriji ove zemlje.
No, ostaje jedan gorak osećaj na koji ukazuju stručnjaci: epidemija nas jeste iznenadila, ali bi posledice bile daleko manje da su neke državne institucije (zdravstvo, pre svih) obavile ono što im je bio zadatak.
Epidemije je, vidi čuda. iznenadila i Vikipediju – slobodnu enciklopediju, čija je redakcija u poglavlju „vanredno stanje“, poslednje izmene unela sutradan po proglašenju – 16. marta u 18,09 časova, pa sada o ovom pojmu tamo imamo tri rečenice u sedam redova.
Bilo kako bilo, ostaje da je mesec mart koban na ovim našim prostorima. Zašto?
Ne računajući epidemiju velikih boginja (Variola vera) 14. marta 1972. godine, ovo mi je četvrto po redu vanredno stanje u životu. PRVO je bilo 9. marta 1991. godine kada je Milošević izveo tenkove na ulice Beograda; DRUGO, 24. marta 1999. kada je počelo NATO bombardovanje; TREĆE, 12. marta 2003. kada je ubijen Zoran Đinđić i ČETVRTO, 15. mart ove godine, kada je proglašena epidemija.
S obzirom da se realan kraj ukidanja ne nazire (prognoze su oko 15. maja), ovo vanredno stanje će najduže da traje, pa zato treba opravdati sve „uloženo“.
A, zahvaljujući nivou naše ukupne društvene svesti, odluku o vanrednom stanju, umesto Skupštine, donela su tri predsednika: Skupštine, Vlade i države, čime je Ustav i prekršen i ponižen.
Iritiraju me i online suđenjima onima koji ne poštuju mere ograničenog kretanja (uredba Vlade na predlog ministarke pravde) i silnoj pravnoj papazjaniji koja će uslediti kada sve ovo prođe i kada te silne žalbe dođu pred drugostepeni organ.
A, kada će sve ovo proći? To samo On zna! Koliko god da potraje penzioneri neće izdati svog šefa države. Uz vojsku i policiju, ovo je treći najčvršći stub njegove vlasti. Posebno će ga učvrstiti najavljenih 100 evra – pred izbore.
(Autor je novinar u penziji iz Vranja)