16 Apr Novinar u izolaciji: Od variole do korone
Novinar u izolaciji zapravo zvuči kao oksimoron. Ljudi i profesija koja je sva okrenuta zajednici, razgovorima, kontaktima, odjednom su se, poput mnogih građana, našli zaključani između četiri zida. Njihovo viđenje spoljnog sveta iz ove perspektive povod je za seriju tekstova koje će Građanske inicijative objavljivati.
Novinar u izolaciji (12): Od variole do korone
Piše: Rodoljub Petrović 
Skoro četiri decenije bavio sam se novinarskim poslom. Bio sam u Čačanskom glasu, glavni urednik Radio Čačka, potom dvodecenijski dopisnik Politike, radnik Radio-televizije Srbije i saradnik agencije Tanjug. Nisam se nigde selio, a živeo sam i radio u četiri države!
U svakoj su se dešavale i čudne stvari, pa sam vremenom na sve navikao, ali niko me nije mogao naterati da napišem nešto zašta sam smatrao da nije istinito. Poslenika javne reči, profesijom upućenih na praćenje raznovrsnih događanja, susrete sa raznim ljudima i neočekivane odlaske na mesta događanja, malo šta može da iznenadi… U mladosti već sam imao priliku da se suočim sa jednom opasnom epidemijom, onom koju je izazvao virus variole vere na čijem putu se našao i moj Čačak. Sećam se da mi nije baš bilo lako da pronađem prave sagovornike, jer su se od čudovišnog stvorenja uplašili i na razne načine sklonili od javnosti i mnogi lekari.
Što se tiče sadašnje epidemije, tačnije rečeno pandemije, koja je iznenadila i mnogo veće, snažnije i bogatije države, nisam baš zatečen postojećom situacijom ni u svetu, ni kod nas. Odavno sam u penziji, ali još ponegde nešto napišem. Zbog povremene ili opšte zabrane kretanja, mojim mlađim kolegama nije lako. Velika prednost od nekadašnjih vremena sada je mogućnost prikupljanja informacija elektronskim putem, preko zvaničnih saopštenja i svekolikim praćenjena drugih javnih glasila.
Za razliku od mnogih kolega, sa kojima se skoro svakodnevno čujem, nisam zarobljen u soliteru, pa mogu povremeno da izađem iz porodične kuće u dvorište, gde je ozelenela livadica, nedavno procvetale voćke i zanosno mirišu jorgovani . Kada se nagledam televizijskih programa i na neki način domognem dnevne štampe, zapišem i ponešto za buduću knjigu sa sećanjima na protekle decenije novinarskog argatovanja…
Sada se ponekad začudim neobičnim ponašanjem ljudi koji saopštavaju zvanične informacije. Često se naljute što im novinari postavljaju neka konkretnija pitanja. Doduše, za razliku od mog vremena, mlade kolege iz raznovrsnih glasila često zaborave da im je traganje za istinom i pružanje pouzdanih informacija svojim čitaocima, slušaocima i gledaocima, pravi posao, a ne bespotrebni pokušaji politizacije čitave situacije. Tako se mojim današnjim kolegama dogodilo da su postali nepoželjni na konferencijama zdravstvenog Kriznog štaba u Vladi Srbije. Pitanje se sada mogu da postavljaju onlajn, ili kako se to već naziva, zarobljeni, kao što sam i ja, iz svojih redakcije ili stanova, odakle spoljašne prilike mogu da prate i kroz najbliži prozor.
(Autor je novinar u penziji iz Čačka)