23 Apr Novinar u izolaciji: Pod kovidnim režimom
Novinar u izolaciji zapravo zvuči kao oksimoron. Ljudi i profesija koja je sva okrenuta zajednici, razgovorima, kontaktima, odjednom su se, poput mnogih građana, našli zaključani između četiri zida. Njihovo viđenje spoljnog sveta iz ove perspektive povod je za seriju tekstova koje će Građanske inicijative objavljivati u narednom periodu.
Novinar u izolaciji (15): Pod kovidnim režimom 
Piše: Mihal Ramač
Kad je neka premudra glava smislila da će Srbiji biti lakše ako skloni s javnih mesta sve starije od 65 godina, pomislio sam da je moglo biti i gore. Mogli su nas streljati, pobacati pod led, lapotirati. Ne smem ni da da napišem šta su još mogli, jer sve to mogu i ubuduće.
S direktorkom Akademske knjige Borom Babić isplanirali smo za kraj marta i april nekoliko promocija moje knjige priča Noć na stanici Keleti. Kad tamo… Knjiga je zasad predstavljena samo u listu Danas, koji je objavio dve pripovetke iz nje. Prijateljima van Novog Sada poslaću je kad prođe OVO (ab ovo, nadovezao bi se pokojni Voja Despotov).
Nisam navikao da lenčarim, pa mi celodnevno sedenje za kompjuterom ne pada teško. Navikao sam da bar triput dnevno prošetam pored Dunava, najčešće s varalicom. Teško mi pada što se i to smatra opasnim po narod i državu. Na mom delu ove čudesne reke, od Tvrđave (Petrovaradinske) do Oficirca, i inače se može sresti samo poneka ribolovačka duša. Sad nema gotovo nikog, javlja kolega koji još nema 65.
Prvo sam se bacio na prevođenje. Odavno me je mamila ona epizoda iz Mickjevičevog Pana Tadeuša kada Jevrejin Jankelj svira na cimbalama. Potrajalo je nedelju dana.
Posle je došao na red Vergilije. Prvu eklogu Bukolika nekad sam znao napamet. Sad mogu da odrecitujem nekoliko desetina stihova. Pošto me je krenulo, prihvatio sam se i četvrte ekloge, one koja najavljuje zlatno doba (tiše da ne čuje zlo, odnosno AV ). Tako je prošlo još nedelju dana. Noću uglavnom spavam, do 4-5 ujutru.
Sledeći je bio Ovidije. Tristia, četvrta knjiga, 10. elegija. Šta ćete lepše, dok živite mimo sveta, od jadikovke pesnika prognanog iz sunčanog Rima u varvarske magluštine na kraju sveta.
Naravno, preveo sam i Disove Naše dane. Mnogo, baš mnogo liče na ove naše. Na šta li je ovde protraćeno stotinak godina?
Sad su na stolu Apolinerova Zona i Davičova Hana.
Telefon koristim samo za najnužnija obaveštenja, to jest što kraće razgovore. Više volim dopisivanje s prijateljima. Verba volant, scripta manent, zar ne.
U pauzama čitam Boška Ivkova, Izeta Sarajlića, Linu Kostenko, Bruna Šulca, Novosadski dnevnik Lasla Vegela. Ujutru Danas, čim se otvori trafika.
Verica podnosi moje višečasovne ćutnje, kao i u protekle 43 godine. Povremeno ode kod Maje na Liman. Jakov i Matej jedva čekaju da se oslobode od maminih stega. Kad baka ostane da spava kod njih, tek to je praznik.
Nekoliko puta dnevno šetam hodnikom. Hvala Mariji Tereziji što je napravila ovu zgradu. Koristim nekih deset metara, dvadesetak puta tamo i nazad pored komšijskih vrata, posle nekoliko puta stepeništem u dvorište. Kardiolozi kažu da su stepenice zdrave za srce. S komšilukom se javljamo i pitamo za zdravlje, mlađi nude pomoć. Iz hodnika se vidi ogroman kesten u susednom dvorištu. U martu su svrake kreštale na golim granama. Sad se zelenilo rasplamsalo da sve bukti. Prošle nedelje stigle su prve laste.
Iskoristio sam poklonjenih pola sata u ponedeljak, bez zahvalnosti kovidnom režimu. Kao da sam na tuđim nogama nosio tuđe telo. Biće da ima istine u tome da je AV zatvorio odlazeće pokolenje zato da bi ono što pre sazrelo za odlazak. Još nekoliko nedelja kućnog zatvora stvoriće na hiljade fizičkih i psihičkih bogalja.
Redovno pišem. Dnevnik, priče, pesme. Prilažem jednu od novijih.
VETERANSKI MARŠ
Soba je pet sa pet
Kuhinja tri sa tri
Sad je to sav moj svet
Pomalo nastran (s)trip
Avetno ćuti grad
Uvrnut neki mart
Ovo je kažu rat
Postroj se napred marš
Leva pa desna stoj
Borac i nisam loš
Jen-dva u boj u boj
Nalevokrug pa još
Takav je dnevni red
U ovaj zao čas
Kad soba pet sa pet
Deluje kao spas
(Autor je novinar u penziji iz Novog Sada)