22 Apr Novinar u izolaciji: Profesionalni neizdrž
Novinar u izolaciji zapravo zvuči kao oksimoron. Ljudi i profesija koja je sva okrenuta zajednici, razgovorima, kontaktima, odjednom su se, poput mnogih građana, našli zaključani između četiri zida. Njihovo viđenje spoljnog sveta iz ove perspektive povod je za seriju tekstova koje će Građanske inicijative objavljivati u narednom periodu.
Novinar u izolaciji (14): Profesionalni neizdrž 
Piše: Ivan Protić
Novinare, po definiciji, dugo ne drži ni jedno mesto ni jedna tema. Taj profesionalni neizdrž postaje još veći problem kada odete u penziju. A samo izabrani dočekaju šlag na tortu – višenedeljnu zabranu izlaska iz kuće ili stana, kao što su moje kolege i ja sa 65+.
To ogromno slobodno vreme ispunjavam na razne načine – nastavkom rada u profesiji, bavljenjem nekom temom od koje nastaje feljton ili knjiga, intenzivnijim praćenjem i analizom vesti ili završavanjem nekih poslova koje sam odlagao godinama.
Ja sam nastavio da radim posao dežurnog urednika u agenciji Beta, on lajn, i to dobro funkcioniše. Supruga i ja smo, posle 45 godina, popisali knjige koje su bile natrpane u više polica i redova, tako da konačno znam koje knjige imamo i koje nikada nisu vraćene sa čitanja. Vreme, osim toga, ispunjavam intenzivnim gledanjem filmova, naročito evropskih, pozorišnih predstava, kao i uživanjem u koncertima na ju tjubu, poput Bočelijevog u praznoj milanskoj katedrali ili čitanjem dobrih knjiga, poput Mazoverovog Soluna, grada duhova.
Intenzivno praćenje i analiza vesti ima i cilj – prikupljanje materijala za opis stanja u našoj medijskoj sferi u godišnjem izveštaju o stanju ljudskih prava koji priređuje Beogradski centar za ljudska prava. U izradi tog izveštaja, pokrenutog 1998, učestvujem od početka.
Kroz vesti koje intenzivno pratim uočavam dve tendencije. Prva je pozivanje na izolaciju i socijalnu distancu, sa čim se u potpunosti slažem. Druga ide od amaterizma, haosa, nedorečenosti u izvedbi, preko neprimerene intimnosti do granice suza, stalnog smenjivanja kontradiktornih poruka – od najsmešnijeg virusa i rasprodaja u Milanu do malo je grobalja da prime sve mrtve, do sejanja straha, stigmatizacije delova stanovništva i pojačanih pokušaja disciplinovanja medija kroz, između ostalog, izbacivanje novinara sa konferencija za novinare.
Ta druga tendencija izaziva u meni revolt i sumnju u namere vlasti. Jer sve to je nepotrebno, kontraproduktivno i svedoči o sve ogoljenijim diktatorskim namerama. Kada mi predsednik države tepa DEKA, on prelazi granicu koju ne bi smeo da pređe jer on nije moj unuk. Istovremeno uz tu, loše glumljenu brigu, on mi više nedelja ne dopušta makar sat vremena šetnje dnevno, što imaju i višestruke ubice u najstrožim zatvorima. Uz to ide i jedva prikrivena predizborna kampanja sa 4.000 dinara po penzioneru, poput Palminog “dve hiljade za gospođu”, preko paketa Beograda za penzionere sa malim penzijama, do potpuno ekonomski neopravdanih 100 evra za svakog PUNOLETNOG građanina, kao da za decu novac nije potreban. Sve to ukazuje da cilj nije realna pomoć stvarno ugroženim građanima Srbije već održavanje SNS glasačke vojske – penzionera, kao i prikupljanje dodatnih glasova iz ostalih delova populacije.
Za razliku od vlasti, moja deca, deca mojih prijatelja i mlađe komšije su me zasuli ponudama za pomoć u svakom obliku, a pre svega u nabavci hrane i lekova. Ta izvorna solidarnost i empatija su pomogli meni i mojoj supruzi, koja je takođe 65+, da ni u čemu ne oskudevamo u nedeljama izolacije. Kao i da održimo veru u humanost koju, bez velikih parola, nude pojedinci, obični ljudi koji to čine od srca, bez skrivenih namera i glumljenih emocija.
(autor je novinar u penziji iz Beograda)