21 Apr Novinar u izolaciji: Prozivka na apelplacu

Novinar u izolaciji zapravo zvuči kao oksimoron. Ljudi i profesija koja je sva okrenuta zajednici, razgovorima, kontaktima, odjednom su se, poput mnogih građana, našli zaključani između četiri zida. Njihovo viđenje spoljnog sveta iz ove perspektive povod je za seriju tekstova koje će Građanske inicijative objavljivati u narednom periodu

Novinar u izolaciji (13): Prozivka na apelplacu

Piše: Petar Petrović

Ima jedan stari, ne baš naročito duhovit ruski vic. Ali, i te kako primenjiv.

Ruska zima. Jutro okovano ledom. Nigde nikoga. Kao da je policijski čas. Samo dečurlija, uvijena kao babuške, prolaze pored prozora drvene, dobro zagrejane dače. Iza jednog prozora sedi drug Lenjin i nešto piše. Sabira misli o zlatnom dobu koje predstoji u  kojem će njihovi očevi zarađivati više od 500 nečega, majke neće niko tući, a deke i bake uz pomoć 100 nečega hrliti u banje…

„Dobro jutro druže Lenjin, dobro jutro druže Lenjin…“ odjekivalo je po zaleđenim stazama. A, Vladimir Iljič udubljen u sopstvene misli, malko ljutit na neke drugove koji krše njegove preporuke, naredbe, apele… odgovarao im je „Učiti, učiti i samo učiti…“

A, mogao je sve da ih pobije!

Srećan sam što premijerkin Šef ovo nije ranije pročitao, ili jeste, ali je zastao na pola puta. Sažalio se na svoje ljubimce koji ga vole do iznemoglosti u sva četiri zida koji su im ostali poslednja šansa da prežive državne mere.

Ovo pišem pred početak najdužeg policijskog časa u Srbiji (i na dan svog 74. rođendana). Sve do utorka kada ćemo konačno videti rezultate, jer Šef nije pravi komunista, to je samo u tragovima, to su potezi čoveka razočaranog u sebe zbog propasti sopstvenog neoliberalnog pristupa svemu i svačemu. A, sve zbog budućih 100 eura i već potrošenih 4000 dinara uloženih (ili će biti) u zlatno doba Srbije.

Ne dopadaju mi se nikako poređenja penzionera 65+ (kad bi nas evidentirao, pa postrojio i prozivao na policijskom apelplacu, ja bih se, verovatno, zvao Šezdesetpet Plus Petar Petrović…) sa kućnim ljubimcima i njihovim pravima da svakog dana zapišaju svoje drvo. Nisu oni ništa krivi, krivi smo mi! Nismo imali hrabrosti da sami izaberemo svoje drvo, izađemo na ulicu pre četiri sata ujutru i jasno kažemo da smo to drvo mi zasadili (pa, mi jedini imamo pravo i da ga zapišavamo), a ne da nam ga je Šef poklonio, jer smo tako lepo ukrašavali glasačke kutije belim listićima i bez imalo mozga zaokruživali vrh liste…

Čini mi se da je od ove korona pandemije mnogo gora infodemija koja se širi Srbijom čiju smrtonosnu ekipu grade razni Mitrovići, Vučićevići, Sarape, uz logističku podršku Kondemije (hoću, pa neću, pa opet hoću…). Ta zaraza informacijama u kojoj učestvuju gotovo svi (nesvesni da para neće biti za sve) pravo je takmičenje bolesnika i neznalica da korone nema jedino na Antartiku, a da su lagumi novosadske  Petrovaradinske tvrđave prepuni slepih miševa. Infodemijski simptomi nisu od juče, ne počinju hapšenjima novinarke niti press konferencijama za sve druge, osim za novinare. Vuku oni korena od mnogo ranije („Šta kažeš, ti majstore…“) pa ni vakcine iz Evropske unije koje bi trebalo bar malo da otupe oštre makaze sasecanja osnovnih i ustavnih, pisanih i nepisanih ljudskih prava, ne čine ništa dobro. Onima kojima teško dopiru do mozga upozorenja iz sopstvenog digestivnog trakta, sve to baš ide na ruku kako bi se pohvalili najvećim brojem, na primer, respiratora u regionu. Da smo i najbolesniji, ni reči.

Voljom sopstvene zdravstvene biografije, našao sam se prošle jeseni u bolnici i jedva preživeo. Bio mi je potreban respirator, kako ga još zovu ventilator ili čelična pluća (struka kaže da svaki deseti zaraženi preživi samo uz gvozdenu pomoć), ali ga u kameničkom institutu nije bilo. Sada ih je, tvrdi ta ista struka, na stotine plaćenih iz crne tašne. Spasao me je jedan mladi lekar koji je mašinu pozajmio sa onkološkog odeljenja. Tako sam, na ovaj ili drugi način, od oktobra bio vezan za krevet. Još samo da preživim ovih osamdesetak sati i dočekam nove šefove  prvomajske ideje.

A, o Crkvi ni reči. Nemam strah od boga, još manje od njegovih službenika.  Samo mi pade na pamet kako je vladika bački Irinej svojevremeno reagovao na nešto što mu se nije dopalo u listu koji sam uređivao. Preko svog telala je poručio da sam, ni manje ni više, nego – boljševik. Tek sada sam srećan što onda nije znao vic o Lenjinu.

Da li će uspeti i oni siromašni s ruba Novog Sada niko ne zna jer o njima niko ni ne brine. Samo da se ne ostvari, ne pretnja nego nonšalantni  odgovor jednog mladog čoveka iz Velikog rita:  Ako nam uskoro ne dozvole da se vratimo u kontejnere da se prehranimo, prštaće izlozi kao u Italiji!

Ko se još seća filma Karpa Aćimovića Godine KOLT 15 GAP – Kupi otpatke, liže tanjire, 15 godina aktivno i pasivno. Neka ga prepriča onima u maskirnim uniformama koji drže prst na okidaču kao da je ratno stanje. Ustvari, nije to ništa – Bora Jović je izveo tenkove na ulicu.

Neko je napisao na fejsbuku u petak popodne: Ala je lep ovaj svet, ali, jebiga, sada će pet!

 

(Autor je novinar u penziji iz Novog Sada), 17. april 2020.