13 Apr Novinar u izolaciji: „Sedma sila” bez krila

Novinar u izolaciji zapravo zvuči kao oksimoron. Ljudi i profesija koja je sva okrenuta zajednici, razgovorima, kontaktima, odjednom su se, poput mnogih građana, našli zaključani između četiri zida. Njihovo viđenje spoljnog sveta iz ove perspektive povod je za seriju tekstova koje će Građanske inicijative objavljivati.

Novinar u izolaciji (9): „Sedma sila” bez krila

Piše: Milorad Doderović

Svašta mi se mota po glavi dok se evo nedeljama karantinišem u stanu, a hranom i cigaretama me opslužuju supruga Gaga i sin Nikola.

Povremeno me hvata šandrc uz želju da istrčim na ulicu ne šljiveći ni zabrane kretanja niti policijske sate. Ali, onda se vratim na nekakvu autohipnozu uz koju izgovaram u sebi: „tebi je dobro, tebi je dobro“. Godinama inače slušam ovu mantru sa javnog medijskog servisa, ali i još nekih udvoričkih  medija.

Prošle godine sam obeležio dva profesionalna jubileja – prvih 40 godina profesionalnog novinarskog rada i 25 godina dopisničkog rada za program na srpskom jeziku australijskog državnog SBS radija. Od ovog prvog jubileja sam zaradio penziju za koje me sramota da kažem kolika je, a od ovog drugog posla za SBS za koji i dalje tezgarim, dopunjujem mesečni budžet da bih koliko toliko mogao pristojno, ne da živim, jer preciznije je reći da preživljavam. Tezgarim dakle da bih postojao iako sam u novinarstvu i od novinarstva napatio dobru kolekciju hroničnih boljki da bi mi još samo COVID 19 fali, pa da slobodno mogu da mi kuvaju žito i pripreme voštanicu. E pa, neću i videću ja leđa i toj koroni koliko god nevidljiva i opasna bila.

– Mirko, pazi virus!

– Hvala Slavko, spasio si mi život!

Ovo prepisujem sa jednog papirića na svom radnom stolu, kao mogući dijalog u nekom novom crtanom o Mirku i Slavku. I listam iz dana u dan i iz noći u noć, svoj protekli novinarski život. Ali, lista boga mi i on mene. Od vremena kada sam „bleja ispred komiteja“, pa do onih višestranačkih vremena koja nam nekako ne idu baš ni od ruke, niti od glave. Natrčavam na naslov iz subotnjeg izdanja niških „Narodnih novina“ u kojima sam proveo više od decenije. Tada sam povodom prvih višestranačkih izbora napisao tekst pod naslovom „Ko laže da mu umre stranka“. I baš mi se i danas sviđa ova dosetka i poruka. Ali mi se ne sviđa što nam politički lideri i dalje lažu i mažu, i dobro drže, pa i njihove stranke, doduše sa promenljivom izbornom srećom. Mutiraju kao virusi i presvlače se u ideološke i stranačke dresove brže od manekenki u bek stejdžu modnih pisti.

Svoje prošlogodišnje novinarske jubileje obeležio sam knjigom „Sedma sila bez krila“ /mojih prvih 40/ koja je izašla u izdanju „Prometeja“ i nagrađena je Svetosavskim pečatom na istoimenom sajmu knjiga u Nišu. U njoj sam kroz 72 autentične priče o onome što sam kao novinar sanjao i šta mi se događalo, pokušao da poručim da su „sedmoj sili“ ozbiljno očerupana krila pored ostalog i zbog „mangupa iz naših redova“. U istoj knjizi sam poslao i puno poruka i pouka mlađim kolegama kako da se snađu u ovoj teškoj, ali časnoj i važnoj profesiji. Istovremeno, kada me ponekad pozovu da na Filozofskom u Nišu govorim studentima žurnalistike, posebno im naglašavam dva stvar. Prvu, da je velika stvar govoriti slobodno, ali je još važnije govoriti istinito i odgovorno! Sve drugo je sloboda „ala Hajd park“! Drugo, uvek im kažem, citirajući legendarni prvi glas nepravedno ugašenog Radio Niša, novinarskog gospodina Sašu Dimitrijevića, koji sada živi u Oslu: “Baveći se tuđim životima, sudbinama i problemima, novinar često zaboravi sopstveni život i porodicu“. Međutim, dodajući da sam sve to osetio na svojoj koži, uvek kažem i da bih opet pošao novinarskim putem. I kao treće, mlađim kolegama posebno naglašavam da je pravo, nezavisno, pošteno, objektivno i časno, ako se iz tvojih novinarskih radova vidi da nisi ničiji, već misliš svojom glavom. Sve drugo je prodaja duše đavolu.

Inače, u knjizi „Sedma sila bez krila“, kojoj dok je ovih dana listam i nalazim joj vrline i mane koje bih mogao ispraviti u drugom dopunjenom izdanju, natrčavam na poslednju zavetnu priču pod naslovom „Ala volem kad godina izda“…I baš mi se dopada jer se u njoj izvinjavam prostitutkama čiji zanat sam često poređivao sa političarima i tako ih vređao. Došlo me iz dupeta u glavu da ukapiram da je prostitucija zanat za poštovanje. U njemu su obrtna sredstva uvek bila u privatnim rukama, zna se satnica, vrsta usluge i sve to uz isplatu na ruke. Zato verujem u vitalnost prostitucije, čak i posle korone, bez obzira na onu narodnu „Ala volem kad godina izda…“Nema odmora dok traje post-pandemijska obnova“.

A što se obnove tiče, živ nisam ko će nas kroz nju i kako voditi? Sa maskom ili bez maske? Ali, neću više ništa o tome jer vanredno je stanje, ne pogoršavajmo ga još više politikom. Ko preživi, eto mu skorih izbora, pa šta i kako izabere, tako će mu i biti.

Da završim post-pandemijskim novinarstvom. Jer, COVID 19 će proći, ali u ovoj našoj profesiji ostale su „infodemijske posledice“ koje su nas još više podelile, umesto da ujedinjuju. Koje su nas svrstale u političke rovove, podelile na „patriote“ i „izdajnike“, na službenike ovih ili onih agentura i tako redom…

Ostaće valjda poneki respirator i za novinare?

O, da li će sloboda umeti da peva?

(Autor je novinar u penziji iz Niša)