14 Apr Novinarka u izolaciji: Psihoza prebrojavanja

Novinar u izolaciji zapravo zvuči kao oksimoron. Ljudi i profesija koja je sva okrenuta zajednici, razgovorima, kontaktima, odjednom su se, poput mnogih građana, našli zaključani izmedju četiri zida. Njihovo viđenje spoljnog sveta iz ove perspektive povod je za seriju tekstova koje će Građanske inicijative objavljivati u narednom periodu.

Novinarka u izolaciji (10): Psihoza prebrojavanja

Piše: Vesela Laloš

Iako spadam u kategoriju građana sa šifrom 65+,  kućni karantin mi lično ne predstavlja teškoću zahvaljujući dvorištu i bašti, što je uz ove lepe prolećne dane prava blagodet. Nije mi, međutim, nepoznato kako se osećaju osobe u stambenim zgradama, pogotovo one bez terasa i pogotovo one koje žive same.  Zato sve dosad nisam uspela da shvatim odluku države o potpunoj izolaciji „starih  i posebno osetljivih lica“,   ne dozvolivši im čak ni onaj zatvorski minimum od pola sata šetnje dnevno. Budući da je najstarija populacija bez ikakve sumnje i najdisciplinovanija, neretko i najposlušnija,  takva šetnja i legalni  izlazak iz kućnog pritvora u određeno vreme  –  recimo kad su ostali pod policijskim časom –   ne bi bio nikakav problem niti bi iko ikakav propis oko toga prekršio, možemo biti sigurni.

Ipak, najveće poniženje ta „najosetljivija grupacija“ doživela je od predsednika države lično koji je termin za odlazak u prodavnicu jednom nedeljno,  od avetinjskih četiri do osam ujutro,  ovako obrazložio: „Ja želim da vas na ovaj način što više demotivišem da biste  što manje izlazili“.  (Koliko se može razumeti, on je lično i predložio ovaj termin?)  Očito, predsednik govori kao da je reč o nekom hiru penzionera  ili  odlasku u provod, a ne o neophodnoj kupovini hrane i drugih potrepština.  Većina onih koje znam  iz nekih razloga ne koriste  usluge volontera, pa su prinuđeni da sami obavljaju taj posao. No, zbog rigoroznog koncepta „brige o starima“  poneki možda kupovinu zaista i koriste kao izlazak.  Da li se neko od obolelih od kovida 19 zarazio u prodavnici nije poznato,  ali ako jeste, onda je projekat „G65+“  poput dijete koju držite šest dana, a sedmog se prejedete, i to slatkiša.

Sa druge strane, izostanak fizičkih aktivnosti u kućnom karantinu, manjak vitamina D koji stvaraju sunčevi zraci a koji je bitan za imunitet, psihološke teskobe i traume zatvorenih, neretko i zaboravljenih ljudi u skučenim stanovima, mogu imati kobne posledice, opominju lekari i psiholozi.

Epidemiji će svakako jednom doći kraj, ali se nameće pitanje šta će se tada dešavati sa tim posebno zaštićenim građanima. Hoće li zbog neizgrađenog imuniteta oni ostati zatočenici u vlastitim domovima i onda kada svi ostali  budu oslobođeni virusa i vanrednog stanja?  A pošto je virus covid 19 velika nepoznanica,  kako struka sve vreme ponavlja,  logično je zapitati i kakvi će biti efekti pretpostavljenog kolektivnog imuniteta  i kako će reagovati na to najstariji građani.

Uzgred,  poznajem stare osobe zašle u devetu deceniju koje gotovo nisu ni posećivale lekare, dok su ih grip i slične bolesti retko napadale, ili su ih „preležale na nogama“. I obrnuto.

Zanimljivo je da se ne zna tačno koliki je stepen smrtnosti od korone  u odnosu na druge „gripove“.  U  medijima možete naći podatak da od uobičajenog „sezonskog gripa“ svake godine umre oko 400.000 ljudi,  a da je smrtnost kod ptičijeg gripa  50 odsto, a kod SARS-a  10 odsto.

Za kraj, možda nije naodmet citirati poznatog ex YU novinara, Gorana Milića, koji se zapitao  zbog čega se svakoga dana saopštavaju brojke zaraženih, obolelih i umrlih od korone, i  zbog čega se to ne radi onda sa svim bolestima koje dovode do smrtnog ishoda.  „Svakodnevno prebrojavanje zaraženih i umrlih od korona virusa na svakoj tački kugle zemaljske i njihovo plasiranje putem medija sedmicama stvara psihozu iz koje, čini se, izlaza nema.“

(Autorka je novinarka u penziji iz Subotice)