31 Mar Novinarka u izolaciji: Sama sa sobom

Novinar u izolaciji zapravo zvuči kao oksimoron. Ljudi i profesija koja je sva okrenuta zajednici, razgovorima, kontaktima, odjednom su se, poput mnogih građana, našli zaključani izmedju četiri zida. Njihovo viđenje spoljnog sveta iz ove perspektive povod je za seriju tekstova koje će Građanske inicijative objavljivati u narednom periodu želeći, pre svega, da ponude viđenje stvarnosti iz jednog drugog ugla na koji ni oni a ni mi, kao čitaoci, nismo navikli.

Novinarka u izolaciji (2): Sama sa sobom

Piše: Draga Božinović

Kao da me je lično zaskočio i zaključao u stanu bez prava na odbranu. Taj korona virus, s kodnim imenom Covid -19, o kome sam tek ponešto saznavala, jer sa tim virusom su se borili Kinezi, daleko, tamo u nekom Vuhanu. A i virus k’o virus, dođe i prođe. A i neki smešan, najsmešniji virus. Časkom ćemo mi njega. Rakijicom. Valjda i viski pomaže.

Izgleda da ne pomaže. S vrha je , posle lakrdije i sprdnje s virusom, naglo počelo preklinjanje da se ne izlazi napolje. Ali mi, stariji od 65, nismo bili disciplinovani. Nismo poslušali glas s neba.

I eto me,  budim se u izolaciji, s klaustrofobičnim osećanjem, kao da nisam u sopstvenom stanu. Telefoni zvone, rodbina i susedi sve preuzimaju na sebe, a meni je teško da poverujem da ne mogu ni po novine.

Rodbina, sve mladi, javljaju se pojedinačno i svi me mole da budem strpljiva i da ne kršim zabranu izlaska. Znaju igrača. Pažljivi i dobri, hoće da preuzmu brigu o meni. Ja samo hoću napolje.

Novine mi kupuje 15.godišnji drugar sa sprata, a njegovi roditelji se nude za ostalo. Hvala, ne treba mi ništa, samo ne mogu da podnesem 24.časovnu zabranu izlaska.

Trećeg dana ozbiljno kriziram, izlazim ispred zgrade i vraćam se više puta. Ali vidim da se korona širi svetom kao pošast, da ljudi masovno umiru i ubeđujem sebe da su mere koje su preduzete uglavnom opravdane i da treba da spustim loptu. I jesam.

Nije mi dosadno. Imam nove knjige, ali sa police sam  izvukla Heseovog „Stepskog vuka“, valjda zato što se u novim i do sada nepoznatim okolnostima osećam pomalo kao stepski vuk. Gledam  „Tajne Mekonga“, dokumentarnu seriju o toj moćnoj reci, kao i sve emisije o Aljasci na Diskaveriju.

Uveče izađem na terasu i pljeskam. Prvo veče sam bila sama, sada ceo komšiluk aplaudira i mi mašemo jedni drugima iako se ne poznajemo. Tih par minuta su lepši deo odlazećeg dana.

Porodica je počela da mi dolazi samo do vrata, s maskama i rukavicama. Kažem im da smo sada „familia“, kao Korleonovi. Priznajem im da kad čujem ono „ljudi, k’o Boga vas molim (jer vas mnogo volim) ne izlazite iz kuće“,  trenutno dobijem  neodoljivu potrebu da izađem i prošetam od tačke A do tačke B.  Ipak, ostanimo kod kuce.

(autorka je novinarka u penziji)