22 Mar Uloga obrazovanja u borbi protiv diskriminacije i rasizma

Beograd, 22. mart 2021. godine

Rasna diskriminacija je prisutna u svim oblastima našeg društvenog života. Nedovoljna prepoznatljivost problema, prespor pristup pravdi, nedostatak adekvatne prevencije i mane u obrazovnom sistemu razlozi su što je danas u Srbiji važno da pričamo o borbi protiv diskriminacije i rasizma.

Povodom obeležavanja Međunarodnog dana borbe protiv rasizma koordinatorka projekata Građanskih inicijativa, Ksenija Nikić, gostovala je na radiju Novi Sad. Intervju možete pročitati u nastavku.

Međunarodni dan borbe protiv rasizma – da li danas, 55 godina kasnije, kod nas ima potrebe za obeležavanjem ovog dana?

Naravno da ima, prvo na taj način obeležavamo sećanje na taj užasan događaj, koji je podstakao proglašavanje ovog međunarodnog dana od strane Ujedinjenih nacija, kada je u Južnoj Africi tokom aparthejda, policija ubila 69 ljudi koji su mirno protestvovali protiv zakona o aparthejdu. I važno je da se čitav svet, svaki narod, svaki pojedinac suočava sa prošlošću jer jedino tako možemo da se nadamo drugačijoj budućnosti.

U našem kontekstu, u našoj zemlji, ovaj dan jeste važan, ili bi bar trebalo da bude, jer je rasna diskriminacija nažalost prisutna u svim oblastima društvenog života. Situaciju otežava činjenica da taj problem nije dovoljno prepoznat u društvu –ako je govor mržnje naša svakodnevica – mi imamo antidikriminaciono zakonodavstvo, ali pristup pravdi žrtvama diskriminacije je u Srbiji težak, što zbog visokih troškova parnica, postupaka koji dugo traju, nedostatka obučenih advokata na temu diskriminacije itd.

Ne postoji adekvatna prevencija i uglavnom rasno motivisano nasilje i drugi oblici rasne diskriminacije prođu nekažnjeno. a takođe nije retko ni da mediji neprofesionalnim izveštavanjem doprinose diskriminaciji marginalizovanih grupa. Pre svega mislim na podsticanje stereotipa prema Romima.

Neophodno je da pre svega država, organi vlasti, – budu predvodnici u suzbijanju i kažnjavanju rasne diskriminacije.

Mislim da je promena načina razmišljanja i razvijanje kulture ljudskih prava, nasuprot predrasudama i stereotipima, preduslov uspešne borbe protiv diskriminacije i u današnjim društvenim okolnostima.

U našoj zemlji migrantska kriza je dodatno otvorila tu temu, u kojim segmentima je pitanje solidarnosti ili nesolidarnosti sa narodima vidljivo i na koji način?

Što se tiče migrantske krize, tu se pokazalo da nismo dovoljno otvoreno društvo i da veliki broj ljudi ima izražene predrasude i stereotipe prema ovoj grupi  – bujanje lažnih vesti, organizovanje nekakvih patrola  koje uzimaju zakon u svoje ruke i love migrante i zastrašuju ih- pojavljuju se teorije o naseljevanju migranata tokom noći širom Srbije, dok je zemlja zaključana zbog epidemije, što je dovelo do toga da smo tokom 2020. godine imali i antimigrantske proteste.

Te lažne vesti i teorije su jako opasne – jer kada to čuju nedovoljno edukovani ljudi, neupućeni  i ljudi koji veruju u sve što čuju – njima će te priče poslužiti kao osnov da diskriminišu – a zapravo kada bi se svi malo uputili u temu i recimo pročitali neke kredibilne izvore – shvatili bi da migranti ne žele da ostanu  u Srbiji. U poslednjih 12 godina, otkako je uspostavljena Kancelarija za azil, samo su 194 osobe dobile azil u Srbiji.

Naravno, ima incidenata koji su uzrokovani nedostatkom osnovnih sredstava i uslova za život, ali to je na nivou incidenata i to ne možemo uzeti kao merilo za naš stav.

Posebno se izdvaja Fejsbuk grupa „STOP Naseljavanju migranata”, čiji je broj članova u jednom trenutku bio veći od 330.000. – preko 330.000 ljudi se učlanilo u grupu koja se bori protiv nečega što se u stvari i ne dešava.

To je posledica lažnih vesti. Mislim da bi drugačiji medijski pristup koji će podsticati pozitivan kontekst u kojem se govori o o patnjama i teškoćama kroz koje migranti prolaze doprineo da se toliki otpor i količina stereotipa kod stanovništva smanji.

Prema istraživanju Poverenice za zaštitu ravnopravnosti o odnosu građana i građanki p rema diskriminaciji u Srbiji iz novembra 2019. godine, 51% ispitanika i ispitanica smatra da su Romi i Romkinje diskriminisani u Srbiji dok 36% ispitanih smatraju da Romi vole da kradu, 19% ne bi voleli da su im Romi komšije, 11% da su im saradnici na poslu, 17% ne bi volelo da im je osoba romske nacionalnosti vaspitač deci, dok 15% ima nešto protiv druženja sa pripadnicima i pripadnicama ove manjine. Samo na osnovu tih podataka vidimo da je prisutan visok stepen netolerancije kod dela većinskog stanovništva prema manjinama, koje su tradicionalno žrtve rasne diskriminacije.

Što se tiče solidarnosti, kada pričamo o Romimama, mislim da smo kao društvo ozbiljno zakazali, posebno kada je u pitanju kriza obrazovanja. Ne postojanje sistemskog rešenja za uključivanje Roma u obrazovni sistem posebno se pokazalo kao problematično kada se zbog pandemije prešlo na onlajn nastavu – većina romske dece ne može da prati onlajn nastavu jer nemaju tehničke mogućnosti. Trenutno im se uskraćuje pravo na obrazovanje, a o tome se gotovo i ne priča u javnosti.

Kakva je situacija u našem školstvu, da li je plan i program diskriminatoran prema nekim narodima, rasama i sa druge strane da li se dovoljno promovišu vrednosti tolerancije?

Ciljevi obrazovanja formulisani su i temelje se na antidiskriminacionim principima. Zadatak obrazovanje jeste razvijanje i poštovanje rasne, nacionalne, kulturne, jezičke, verske, rodne ravnopravnosti, tolerancije i uvažavanje različitosti. Međutim, u praksi u školama se to ne podstiče dovoljno.

Mi pričamo da li je školski program diskriminatoran prema drugim rasama i narodima, kada nam je čitav sistem diskriminatoran – nije pronađeno rešenje da se Romi integrišu u obrazovni system, niti je rešenje na vidiku. I onda učimo mlade o tome da su svi ravnopravni, da svi imaju iste prilike, a oni na velikom odmoru prođu pored romskog naselja u kome su deca koja bi trebalo da su u školi.

Mi smo radili dva istraživanja, 2009 i ponovo 2019 godine, o efektima nastave građanskog vaspitanja, i ispitivali smo odnos učenika prema drugim etničkim grupama na osnovu socijalne distance kroz pitanja o spremnosti učenika da sa pripadnicima drugih grupa stupe u prijateljski odnos – rezultati novijeg istraživanja ukazuju da je socijalna distance prema Romima manja, pa je tako 2009. godine samo 16% učenika bilo spremno da prihvati za susede rome, a po podacima iz 2019. 78% učenika odgovorilo je da bi se se družilo sa osobom koja je pripadnik Romske manjine. Došlo je u tom smislu do nekog pomaka, uprkos tome što su Romi i dalje izrazito marginalizovani. Mi imamo predmete kao što su građansko vaspitanje i sociologija, u okviru kojih se izučavaju društveni fenomeni, drugačije kulture, podstiče se tolerancija, ali je potrebno da se uspostavi bolja povezanost za programima drugih predmeta. Tolerancija, ljudska prava, poštovanje različitosti su vrednosti koje ne mogu biti ograničene samo na jedan/dva predmeta, to prevazilazi okvire jednog predmeta i treba da prožima sve aspetke školskog života. To je ono što nedostaje.

Poslednji slučaj da se udžbenik iz Biologije za osmi razred, izdavača Klet, našao na udaru kritika zato što govori o rodnom identitu, razlikuje pol i rod, objašnjava i definiše seksualnu orijentaciju…. Šta je pozadina ove priče, šta nam to govori?

Pokazuje da naše društvo teško prihvata bilo šta što je drugačije od onoga što se do sada učilo . Mislim da je pozadina taj stav velikog dela javnosti, roditelja pa i samih nastavnika da teme poput roda, seksualnosti, ne bi trebalo uopšte da se nalaze u udžbenicima, kao da o tome ne treba da učimo mlade. A svi oni koji kažu drugačije su sluge zapada, rušitelji tradicije, koji ne poštuju Ustav,

Čini mi se da je došlo do zamena teze, svašta smo mogli da čujemo u javnosti – da je ovo LGBT propaganda, da će deca morati da odgovoraju na nekakva pitanja, da se izjašnjavaju kog su roda, što je netačno. U udžbeniku se pravi razlika između pola i roda, zatim konstatuje da se pol i rod kod nekih osoba ne poklapaju, da mladi tokom adolescencije ponekad preispituju svoj rodni identitet, te da postoje osobe koje sebe smatraju rodno neutralnim i to je sve. Sadržaj udžbenika je u skladu sa ishodima i ciljevima obrazovanja – to su teme koje se uče u drugim evropskim zemljama na isti način.

Komentari koji sam čula od nekih voditelja u emisijama o ovoj temi koji postavljaju pitanja zašto je bitno da to znamo i učimo, da se to dešava kod malog procenta ljudi ili “Zar to neće zbuniti mlade?” – ja se pitam zar ih neće više zbuniti da ne znaju da se rod i pol ne moraju poklopati, zar ih neće više zbuniti da ne znaju da postoje strejt i gej osobe, da postoje transrodne osobe… Upravo ako ne znaju o tome, ako ne uče o tome, šanse da će tokom života imati otpor i netrpeljivost su veće – ne vidim ništa loše ni pogrešno da se uči u školi da su to prirodne pojave – koje ne daje pravo i osnove za predrasude, stereotipe, diskriminaciju i nasilje – a upravo to možemo da vidimo kod dela našeg društva, možda baš zato što nikada nisu učili o tome.

Građansko vaspitanje u školama, naročito sada kada bude reformisano, zaista prema planu otvara sve ove teme i obračunava se sa stereotipima, da li mozemo očekivati benefite i koji je njihov značaj?

Reforma programa je korak u dobrom smeru, novi programi fokusirani su na ishode, koristiće se savremenije metode rada sa učenicima, kao što su istraživačke aktivnosti i osmišljavanje projekata. Međutim postoji nekoliko ozbiljnijih problema kada je građansko vaspitanje u pitanju i nije realno da očekujemo veće efekte dok ti problemi ne počnu da se rešavaju – što se tiče nastavničkog kadra, građansko može da predaje bilo ko – nastavnik koji nije prošao kroz obuke, koji nema relevantno obrazovanje i koji čak ne predaje srodan predmet, sada se u školama građansko uglavnom dodeljuje nastavnicima kojima nedostaje fond časova, dakle da bi ispunili normu. Kvalitetni programi ne znače mnogo, ukoliko nemamo dovoljno obučenih i kompetentnih nastavnika da te programe realizuju.

Naša istraživanja ukazuju na to da, iako ne veliki,  efekti građanskog postoje, ali potrebno je odgovoriti na postojeće probleme poput nedostatka nastavnih materijala i literature, nedostaje bolja korelacija sadržaja sa kurikulumima srodnih predmeta, problematičan je i neizvestan status predmeta, mali fond časova, nedostatak mogućnosti za profesionalno usavršavanje nastavnika, velika fluktacija nastavničkog kadra i generalna neinformisanost o značaju ovog predmeta i javnosti i roditelja, tako da ima dosta toga što bi trebalo poboljšati, o čemu mi stalno pričamo.

Građansko je ipak izborni predmet, to znači da polovina dece ne uči o ovome, koliko je važno da se u svakom predmetu na svoj način obrađuju teme solidarnosti i protiv mržnje?

Upravo tako, oko 50% učenika se nikada tokom svog obrazovanja ne susretne sa temama kao što su ljudska prava, tolerancija, poštovanje različitosti, nenasilno rešavanje sukobe i svim drugim temama koje se uče u okviru ovog predmeta, a koje su izuzetno važne za obrazovanje mladih.

Potrebno je pronaći i uvesti model u okviru koga će svi učenici imati Građansko vaspitanje kao obavezan predmet u određenim razredima tokom osnovnog i srednjeg ciklusa obrazovanja. Ovakvi modeli se primenjuju u drugim zemljama u Evropi, i ne postoji razlog zašto to ne bi moglo da fukcioniše u našem obrazovnom sistemu. To bi u praksi, na primer, značilo da učenici Građansko vaspitanje imaju kao obavezan predmet u završnim razredima osnovne i srednje škole. Na taj način bi se osiguralo da će svi učenici, bez izuzetaka, imati priliku da usvoje demokratske vrednosti i formiraju stavove koje se tiču aktivnog i odgovornog učešća u građanskom društvu. Logično je da jedan izborni predmet, koji se ne ocenjuje i održava jednom nedeljno, neće imati veliki uticaj na nivo građanske svesti kod učenika. Imajući u vidu sve navedeno, ne može  se očekivati da nastava Građanskog vaspitanja, ovako koncipirana, ostvari svoj pun potencijal.

Obrazovni sistem mora da prepozna i počne da se odnosi prema Građanskom vapsitanju kao bitnom predmetu, koji ima važnu ulogu u obrazovanju mladih, jer taj predmet  treba da omogući mladima da razviju kritičko mišljenje kako bi mogli da prepoznaju negativne pojave u društvu, diskriminaciju, rasizam, ksenofobiju, mizoginiju, homofobiju i sve druge vrste mržnje i straha.

Ne samo da sadržaj svih predmeta treba da podstiče toleranciju, već to treba da čine i nastavnici kroz rad sa učenicima. Škola generalno treba da bude mesto gde će se razvijati i negovati solidarnost i demokratska kultura,

Govor mržnje na društvenim mrežama koje najčešće koristi mlađa populacija može biti pokazatelj kako lako nasednemo na dezinformacije. Koliko to oslikava na naše društvo,  i u tom kontekstu zašto je važno i društvene mreže i takav vid komunikacije uvesti na neki način u škole?

Što se tiče nasedanja na dezinformacije – problem sa tim je što mladi uglavnom nemaju dovoljno razvijene veštine medijske i informacione pismenosti i zbog toga ne znaju kako kritički da pristupe medijima i laka su meta kada je u pitanju širenje lažnih vesti. Kada čitamo neku vest ili konzumiramo bilo koji medijski sadržaj treba da se obrati pažnja na izvor, na to da li se navode činjenice ili nečije mišljenje i pretpostavke, da li je se poštuje novinarski kodeks, treba razmišljati o nameri autora, to je sve vrlo važno kako bismo mogli da procenimo da li je vest istinita ili lažna. Kod nas se mnogo zapatio taj fenomen lažnih vesti, tako da je značaj medijske pismenosti ogroman, ali nažalost se ta tema u našem obrazovnom sistemu obrađuje u okviru izbornih predmeta (Građansko vaspitanje i Jezik, mediji i kultura koji je nedavno uveden), dakle što će za posledicu imati to da će najveći broj mladih završavati osnovno i srednje obrazovanje bez stečenih veština medijske pismenosti što znači će biti podložni manipulacijama kao što su, na primer, lažne vesti o migrantima, I to je jedan začaran krug na nivou sistema.

Što se tiče društvenih mreža – Mislim da u našem obrazovnom sistemu drustvene mreže nisu prepoznate kao fenomen kojim bi se trebalo baviti i koji bi trebalo iskoristiti, pre svega u komunikaciji sa učenicima. Mladi od nastavnika i roditelja uglavnom mogu da čuju zašto i kako ne bi trebalo da ih koriste ove tehnologije, postoje priručnici u kojima se spominju opasnosti za mlade dok koriste drustvene mreže, I to je sve okej, ali niko ne govori o tome kako bi mogle društvene mreže da se iskoriste i u obrazovanju.

Svaka od tih platformi nudi mnogo različitih načina za upotrebu u učionici, od deljenja objava do održavanja predavanja uživo. Takođe, super su alat za komunikaciju između učenika, nastavnika i roditelja. U okolnostima nastave na daljinu, bilo bi logično da se nastava poveže sa tehologijom koju mladi koriste toliko često. 

Postoji li politička volja da se obračunamo sa svim navedenim problemima?

Mislim da svi možemo da se složimo da je nema, bar ne dovoljno, jer da ima volje ovih problema ne bi bilo ili bi ih bilo manje. Daću vam odmah konkretne primere, na osnovu kojih zajedno možemo da procenimo da li postoji volja:

Vlada Republike Srbije je početkom 2019. godine odobrila Nacrt izmena i dopuna Zakona o zabrani diskriminacije. Suprotno pravilima svi zainteresovani za sadržaj predloga zakona nisu pozvani da učestvuju u njegovoj izradi, niti je javna rasprava o predloženim rešenjima organizovana pre nego što ih je Vlada formalno usvojila. Na taj način su sprečene zainteresovane strane, pre svega civilno društvo, da konstruktivno utiču na kvalitet Nacrta zakona, a pre svega na otklanjanje njegovih brojnih nedostataka.

Na kraju, u septembru 2019. nadležni državni organi otvorili su mogućnost podnošenja komentara i sugestija na Nacrt zakona, kroz nekoliko javnih rasprava u celoj zemlji i elektronskim putem. Javne rasprave su najavljene u poslednjem trenutku, što je rezultiralo time da mnoge organizacije civilnog društva nisu mogle da im prisustvuju ili da se izvrše odgovarajuće pripreme. Mogućnost davanja komentara na Nacrt zakona bila je ograničena samo na izmene koje je Vlada predložila u Nacrtu zakona, izostavljajući mogućnost davanja komentara i predlaganja amandmana na ceo Zakon o zabrani diskriminacije, što znači da civilnom duštvu, kojem je ovaj zakon jako važan u radu, nije bilo omogućeno da daje komentare.

U Republici Srbiji postoji veliki broj zakona koji sadrže antidiskriminacione odredbe. Međutim, ti zakoni sadrže odredbe o zabrani diskriminacije koji su velikim delom međusobno neusklađene i nedovoljno povezane

Strategija prevencije i zaštite od diskriminacije za period od 2013. do 2018. godine40 (Strategija), je bila prva takva strategija koja je usvojena kao usaglašen sistem mera, uslova i instrumenata javne politike koje je Republika Srbija trebalo da sprovede radi sprečavanja odnosno smanjenja svih oblika i posebnih slučajeva diskriminacije, a posebno prema određenim licima odnosno grupama lica s obzirom na njihovo lično svojstvo.

Međutim, situacija u oblasti zaštite od diskriminacije je zabrinjavajuća kada se ima u vidu da su mere predviđene prethodnom Strategijom i pratećim Akcionim planom u velikoj meri ocenjene kao neispunjene.

I pored ovakvih ocena Republika Srbija gotovo dve godine od isteka Strategije prevencije i zaštite od diskriminacije nije usvojila novu strategiju koja će se baviti ovim pitanjem. Ovo znači da država već duži vremenski period nema usaglašen sistem mera, uslova i instrumenata javne politike koje bi trebalo da sprovodi radi sprečavanja odnosno smanjenja svih oblika i posebnih slučajeva diskriminacije,

Mislim da ovi primeri oslikavaju odnos vlasti prema prema ovoj oblasti. Dakle zakonska regulativa nije dovoljno efikasna, teme tolerancije, poštovanja i razumevanja različitosti bi trebalo da budu mnogo zastupljenije u našem obrazovanju. Imamo još puno posla, ali ono što svako može da uradi je da počne od sebe – nemojte da okrećete glavu, reagujte u slučajevima rasne ili bilo koje druge vrste diskriminacije, prijavite Povereniku za zaštitu ravnopravnosti i širite toleranciju. Nećemo ovo društvo promeniti preko noći, ali možemo da promenimo sebe i da utičemo na ljude oko nas, a to je početak.