15 Sep Živim zidom protiv Garija
Foto: Novi Optimizam / Srđan Veljović
Novi Sad, utorak, 14. septembar 2021. godine
U utorak sam, priznajem, prvi put otišao na protest „Vid, Gari, ne može!“. Neka mi ne bude zamereno ali moj motiv da krenem za Novi Sad nije bio prevashodno aktivistički. Nikada nisam bio na Šodrošu i želeo sam zapravo da vidim zbog čega se Novosađani bune, šta je to što je izazvalo toliku jarost i rešenost ljudi da se usprotive realizaciji novosadskog „Beograda na vodi“.
A, kada sam stigao tamo, obuzela me neka vrsta neverice. Predivna priroda, mir, tišina, voda, ljudi koji opušteno šetaju… I to, takoreći, u samom gradu.
I onda sam pokušao da zamislim na šta će ovo ličiti ako se ostvari plan investitora i gradskih otaca. Nije mi uspevalo jer prosto u ovaj sadašnji prizor nepatvorene prirode nikako nisam mogao da smestim zgradurine, restorane, parkirane crne džipove i bahatu gospodu koja ispija svoj kafućino, u pola šolje, sa malo mleka.
Ali zato lik Garija mi se jasno ukazao, kao i prizor u kome on šeta nasipom, pogleda levo, desno, zatim se spusti do reke, pa se opet popne gore. I tako nekoliko puta, a lice mu je sve ozarenije. Obuzet planovima i računicom nije mogao da se suzdrži već je odmah otišao do svog pajtosa. Izložio mu je celu operaciju, a ucaklenih očiju ponavljali su: 10 miliona, 20 miliona, 30 miliona…
Ostatak priče je dobro poznat svima u Srbiji jer u svakom grada postoji neki Šodroš i Gari, makar u nastajanju.
Nisam, moram da priznam, voleo bih da ovi dobri ljudi koji su formirali živi zid, spreče ovu zaumnu nameru gradskih vlasti i da se na Šodrošu ne desi još jedan zločin nad prirodom. Da bi se tako nešto sprečilo, međutim, mora najpre mnogo veći broj, pre svega, Novosađana, ali i svih drugih, da pokaže svoj jasan stav i privrženost ideji da se, kako je to u utorak i simbolično pokazano, čak i živim štitom brani priroda od nasilnika.
Gari i ova vlast drugi jezik, nažalost, ne razumeju.
Vukašin Obradović