22 Sep Kad nas ne bi vodila obmana da je situacija privremena

Piše:
Dragana Soćanin, osnivačica udruženja Roditelj

Izreka „potrebno je selo da se odgaji dete“ stavljena je na test još u proleće 2020. godine kada su se škole zatvorile usled pandemije i roditelji bili prinuđeni da preuzmu uloge za koje većina njih nije bila spremna. Dakle, selo se svelo na jednog ili dva roditelja u najboljem slučaju koji nisu samo dobili ulogu učitelja nego i raznih stručnjaka, terapeuta, predavača itd.

Pri tom, mnogi od njih su izgubili svoj posao, svoje roditelje, prijatelje, zapali u rolerkoster anksioznih strahova od nepoznatog, pali u depresiju… I od ranije mali kapaciteti, postali su još manji. Trebalo je pored školskih briga voditi računa i o mentalnom zdravlju, i svom i svoje dece.

U situaciji kakvu diktira ova pandemija, zaista je teško odrediti prioritete, a obrazovni sistem se time nije čak ni bavio. Nastavni plan i program se nije ujednačeno prilagodio novoj organizaciji nastave, škole su dobile tek podsetnik da su autonomne te da same procene obim gradiva kao i način provere znanja. Deci je prepušteno da samostalno kod kuće rade i spremaju se za ocenjivanje. Tako su u fokus ponovo stavljene ocene i borba za iste, koju su vodlili podjednako i deca i roditelji.

Većina roditelja je bila bespomoćna, imajući u vidu različite nivoe i vrste obrazovanja, znanja i veštine u korišćenju računara i aplikacija, ali i dostupnosti istih. Oni koji dobro barataju različitim onlajn alatima bili su efikasniji, ali pokazalo se da tehnologija nije jedini uslov. Nije se razmišljalo o različitim situacijama u kojima se porodice nalaze: šta se dešava sa više dece u porodici? Šta se dešava sa decom sa smetnjama u razvoju i kapacitetom roditelja da nadoknade gubitak podrške nastavnika iz škole, asistenata za dete i generalno podrške stručnjaka? Šta se dešava sa jednoroditeljskim porodicama?

 

Istraživanja o kapacitetima porodice gotovo da nema, osim sporadičnih koja su uglavnom sprovele organizacije građanskog društva.
Prošlogodišnji onlajn upitnik udruženja „Roditelj“ o situaciji sa onlajn i kombinovanom nastavom daje okvirnu sliku koja bi mogla da bude polazni osnov za dalje prilgođavanje nastave, ali i za mogući razvoj pojedinih usluga na lokalu koje bi doprinele smanjenju i psihološke i ekonomske cene roditeljstva u ovoj situaciji:

Upitnik je popunilo 1.355 roditelja iz različitih gradova Srbije.

  • 20% njih je izjavilo (206 porodica) da nisu imali potrebne tehničke mogućnosti: internet, računar i slično ili dovoljno uređaja za sve članove porodice;
  • 720 roditelja (53%) je odgovorilo da dete nije moglo samostalno da radi domaće zadatke i da su roditelji morali da im dodatno pojašnjavaju gradivo;
  • 47% njih (635 roditelja) kaže da nisu mogli da pomažu detetu / deci oko škole, a da nemaju ni finansijske mogućnosti da plate dodatne privatne časove;
  • 45% roditelja (611 ispitanika) je izjavilo da nisu mogli da usklade svoje obaveze sa obavezama koje dete ima oko škole;
  • 38,5% roditelja tvrdi da su deca nisu mogla da isprate sve zbog obima kao i da su nastavnici bili prezahtevni;
  • 190 roditelja je reklo da nastavnici iz škole nisu odgovarali na pitanja i dozvoljavali konsultacije.

U porodicama gde jedan roditelj vodi računa o detetu / deci, javili su se dodatni izazovi, što je u ovom slučaju bilo 22% ispitanika (230 porodica). Oni su izjavili da su osetili veće psihološko opterećenje jer su morali da pomažu deci oko škole i da im ovaj tempo nije ostavljao ni malo vremena za sebe niti slobodno vreme sa detetom / decom.

Roditelji dece sa smetnjama u razvoju i poteškoćama u učenju su izjavili da su deca ostala bez asistenata i bez stručne podrške, da smatraju da za decu nisu urađeni planovi podrške (IOP1 i IOP2) i da sami roditelji nisu mogli da se snađu u objašnjavanju gradiva detetu. Takođe, roditelji koji imaju više dece a jedno od njih ima poteškoće u učenju, izjavili su da su radili isključivo sa tim detetom, a da se drugom nisu mogli uopšte posvetiti. U ovom upitniku bilo je 32 školske dece sa smetnjama u razvoju i 111 dece sa poteškoćama u učenju.

Da li imamo naučene lekcije koje možemo da izvučemo svi, roditelji, nastavnici, deca, oni koji donose odluke o nastavi?

Skoro dve školske godine su prošle u pandemiji u obliku hibridne i onlajn nastave. Dve godine su dale više nego dovoljno iskustva i podataka da bi i veštačka inteligencija mogla da predloži neka od rešenja. Zašto to onda ne može da uradi mašinerija ljudi u resornom ministarstvu? Zašto se posle dve školske godine ništa nije promenilo u načinu na koji se nastava organizuje?

Za akademske krugove koji se bave obrazovanjem, ovo je prilika da se proceni efikasnost različitih obrazovnih pristupa i razvije odgovarajući hibridni model nastave i učenja prilagođen specifičnim obrazovnim potrebama kakve su se sada javile. Input od roditelja i dece sada je ključan sada za stvaranje okruženja za učenje koje će biti prilagođeno svima.

 

Šta bi trebalo očekivati od obrazovnog sistema?

Sistem pre svega treba da uvede zdravstveno prosvećivanje u škole, na ovaj ili onaj način i što pre. Dugo se već govori o zdravstvenom obrazovanju, ali sada nije samo o tome reč. Zdravstvena pismenost o kojoj se pisalo ovde je neophodan osnov za dalji opstanak čovečanstva. Kako je moguće da se nešto što se zove osnovno obrazovanje ne bavi osnovama zdravstvene pismenosti? Kako je moguće da se obrazovni sistem oslanja na to da će u moru informacija i dezinformacija koje su nam danas dostupne jedno dete umeti da se samo informiše? Upravo je to razlog zbog kog ne možemo da očekujemo da će se i odrasli ponašati odgovorno u situaciji globalne pandemije, a kamoli deca, počevši od nošenja maski do vakcinacije. A to su osnovne stvari.

Ove teme i sada mogu da se uklope u već postojeće aktivnosti i da obuhvate i decu i roditelje.

Podsticanje usvajanja nekih osnovnih veština i učenje kako se uči inače treba da bude zadatak obrazovnog sistema. Organizacija vremena, veštine prioritizacije, odoljevanje prokrastinaciji, metode učenja i pamćenja i razne druge veštine su takođe osnovne, a ne razvije ih većina ni u poodmaklom odraslom dobu. Sećate se kako smo u proleće 2020. počeli da radimo od kuće? Da li smo ustajali kao i obično, spremali se i disciplinovano sedali za računar i radili istim tempom sa istom efikasnošću kao na poslu?

Naravno da nismo, i to nisu umeli ni oni koji nemaju otežavajuće okolnosti kao što su deca, kućni ljubimci, punu kuću ljudi različitih generacija i nedostatak prostorije u koju bi se mogli izolovati. Isti problem sa organizacijom vremena imali su i oni sa idealnim uslovima. Da nas je neko tome učio još od osnovne škole, ne bi nas ova situacija toliko izula iz cipela. Tako je i sa našom decom, od njih se odjednom očekuje savršena samodisciplina, da sami organizuju svoju satnicu, procenjuju kako će da rasporede prioritete, sami nađu način kako će da nauče lekciju iz knjige koju im niko nije predavao, ili je ‘pretrčao’ za 30 minuta koliko je bilo vremena da se tome posveti.

Da se razumemo, ovo su životne veštine. I zato su osnovne. Nisam sigurna ni ko bi, u ovoj konstelaciji snaga, to mogao ni da ih uči, osim tek nekoliko entuzijastičnih pojedinaca koji nekim čudom i dalje opstaju u ovom simulakrumu školovanja.

Šta roditelji mogu da urade?

Na internetu se može pronaći obilje članaka i brošura (uglavnom na engleskom jeziku)  o tome kako da roditelji pomognu deci dok su škole zatvorene, u kojima se nalaze saveti kao što su: napravite strukturu dana, odredite vreme za učenje i vreme za zabavu, napravite plan učenja, održavajte kontakt sa nastavnicima i slično. Istina je da su roditelji prvi na liniji odgovornosti (ali i najdostupniji) koji moraju deci da objasne šta se dešava, da im pomognu da se izbore sa situacijom, da ih podrže u učenju, ali ne možemo kao društvo da mislimo i da se ponašamo tako kao da je to jedino što roditelji rade u toku svog dana.

Od svega što smo naučili do sada, mislim da je jako važno da roditelji stave u fokus prvo svoje mentalno zdravlje i mentalno zdravlje svoje dece. Istina je da srećna lica neće biti dovoljna za upis u srednje škole i fakultete, jer procenat sreće ne ulazi u ukupne bodove, ali opet, neka nam to bude bar startna pozicija.

 

Da bi se ublažile posledice generalno, moramo ovu situaciju videti kao priliku za otvaranje  dijaloga i jačanje postojećih partnerstava, ali i razvoj novih. Ovo važi i za roditelje i nastavnike, resorna ministarstva, lokalne samouprave i sve one koji se bave obrazovanjem u bilo kom smislu.

Sad je važnije nego ikad da roditelji uspostave komunikaciju sa nastavnicima na otvorenim vratima ili preko odeljenjskog starešine. Ova komunikacija će olakšati i nastavnicima i roditeljima, spustiti tenzije, podsetiti ponovo na prioritete i ojačati međusobno razumevanje. Oni rade svoj posao najbolje što mogu, činjenica neki bolje, neki lošije, ali pre nego što krenemo da okrivljujemo pojedince, podsetimo se da je sistem takav da nema kriterijume po kojima bi zaposlio u školama samo one najbolje. Sistem je kriv, rđav je, zreo za kompletan remont, i što pre roditelji sagledaju širu sliku, pre će se i pojaviti šansa da se nešto i promeni. Potrebno je selo, sećate se?

Roditeljska uloga u školovanju dece u ovoj situaciji jeste daleko veća nego ranije, međutim ovakvo učenje se odvija u kontekstu porodičnog života. Priroda posla nastavnika i njihovog autoriteta je nezamenjiva i veoma se razlikuje od roditeljske uloge i roditeljskog autoriteta. Dakle, iako su roditelji i nastavnici deo istog sela neophodnog za odgajanje deteta, oni ne obavljaju iste uloge i sistem ne sme da se oslanja na to da roditelji mogu da zamene nastavnike. Tako, umesto da nas vodi obmana da je ova situacija privremena, vreme je da shvatimo da je ovaj virus tu, da sa njim živimo i da se škole moraju prilagoditi novom načinu rada na neodređeno vreme.

 

Tekst je nastao kao deo kampanje liste Vakciniši se, koja je podržana od strane projekta Zajedno za aktivno građansko društvo – ACT. Ovaj projekat je dobio podršku Vlade Švajcarske, a sprovode ga Helvetas Swiss Intercooperation i Građanske inicijative.