16 Apr UN: Kriza ne sme biti izgovor za kršenje ljudskih prava

Beograd, 16. april 2020. godine 

Eksperti i ekspertkinje UN-a izradili su niz dokumenata kojima se poziva da se prilikom izrade strategije i odabira mera za suzbijanje virusa Covid-19 kao jedan od nosećih stubova mora ugraditi princip nepovredivosti i unapređenja osnovnih ljudskih prava. Ova načelna tvrdnja je dalje razrađena kroz predloge konkretnih mera koje države članice treba da preduzmu u određenim oblastima. Nakon prvog i drugog seta preporuka, izašao je i treći koji se odnosi na slobodu mirnog okupljanja i udruživanja.

U nastavku smo sumirali i ovaj dokument, a linkove do originalnog teksta na engleskom, kao i prevod na srpski jezik možete naći na kraju teksta.

Specijalni izvestilac Ujedinjenih nacija za pravo na slobodu mirnog okupljanja i slobodu udruživanja Klemens Vul izjavio je da kriza izazvana pandemijom korona virusa ne sme biti izgovor za kršenje ljudskih prava i da u prevazilaženju krize organizacije civilnog društva moraju imati ulogu strateškog partnera donosilaca odluka.

Vul upozorava na zabrinjavajuću praksu u pojedinim državama koja podrazumeva nesrazmerno uvećanje ovlašćenja izvršne vlasti, upravljanje krizom donošenjem uredbi, naredbi, dekreta ili drugih podzakonskih akata. Kako bi se izbeglo da se usvojene mere (najčešće predviđanjem nesrazmerno rigoroznih kazni za njihovo kršenje) upotrebe najpre za obračun sa neistomišljenicima i za potpuno učvršćivanje i suprematiju izvršne vlasti, neophodno je ojačati sistem parlamentarne i sudske kontrole sprovođenja usvojenih mera. Na taj način se onemogućava narušavanje principa podele i ravnopravnosti grana vlasti, kao i potencijalna militarizacija upravljanja krizom i diskriminatorsko postupanje sprovodilaca odluka kojima se ugrožavaju osnovna ljudska prava građana. Dosadašnja praksa u Srbiji ukazuje na  potpunu koncentraciju vlasti u jednom sektoru, ali i marginalizaciju i potčinjavanje zakonodavne i sudske vlaste. O tome svedoči pasivna uloga parlamenta čiji je rad suspendovan odlukom izvršne vlasti i koji nije imao nikakvu ulogu prilikom donošenja odluke o vanrednom stanju, ali ni  u donošenju ili kontroli sprovođenja mera kojima se odstupa od ljudskih ili manjinskih prava.

Imajući u vidu sveobuhvatnost efekata krize sa kojom se suočavamo, Vul navodi da bi organizacije civilnog društva morale da budu tretirane kao strateški partner u donošenju odluka kojima bi se ublažile i otklonile posledice trenutne krize. Njihovo učešće u tom procesu bi moglo da bude garancija da će usvojene mere biti u skladu sa obavezom poštovanja osnovnih ljudskih prava, kao i da neće dovesti do potpunog izopštavanja već ugroženih i marginalizovanih društvenih grupa. Imajući u vidu da se brojne OCD suočavaju sa ozbiljnim poteškoćama u svom delovanju, zbog čega je prilikom formulisanja mera kojima se uvode određena ograničenja neophodno predvideti izuzetke za one predstavnike civilnog društva koji se bave praćenjem stanja ljudskih prava, kontrolom postupanja državnih organa, stanjem u pritvorskim jedinicama i migrantskim centrima, pružanjem usluga pomoći ugroženom stanovništvu, ali i za sindikalne kao i predstavnike medija koji izveštavaju o aktuelnoj krizi. Nažalost, civilno društvo u Srbije je izopšteno iz osmišljavanja strategije, planiranja i sprovođenja koraka koji bi doprineli efikasnijoj borbi protiv krize izazvane pandemijom. Osim finansijske ugroženosti, brojne organizacije su se suočile sa ozbiljnim opstrukcijama rada, pre svega u pogledu nemogućnosti pristupa građanima koji su korisnici njihovih usluga. Taj problem nije rešavan na sistemski i sveobuhvatan način, zbog čega još uvek postoje organizacije koje ne mogu u punom kapacitetu da obavljaju svoju delatnost.

Naročito visokom riziku i pritisku u vreme krize izloženi su radnici, zbog čega ne sme biti ugroženo pravo na slobodu udruživanja u pogledu osnivanja sindikata, ali ni elementarno pravo radnika na štrajk. Radnici u brojnim fabrikama širom Srbije, a nažalost i u pojedinim zdravstvenim ustanovama, bili su suočeni sa nedostatkom adekvatne opreme koja bi u punoj meri osigurala zaštitu na radu. Vul zaključuje da se zbog javnog upućivanja zahteva za boljom zaštitom, kao i zbog sindikalnog organizovanja, radnici ni u kom slučaju ne smeju otpuštati i da takvo ograničenje prava ne bi bilo legitimno, uprkos izazovima sa kojima se država i poslodavci suočavaju.

Kao što bi kažnjavanje radnika bilo apsolutno neopravdano, tako je neprihvatljiva i odmazda prema novinarima koji ukazuju na njihov težak položaj ili na propuste i greške u sistemu upravljanja krizom. Jednako značajno kao i donošenje adekvatnih i efikasnih mera, jeste i objektivno i pravovremeno informisanje javnosti, ali i puno poštovanje slobode rada novinara i njihovog izveštavanja koje predstavlja važan mehanizam kotrole načina sprovođenja mera i ukazivanje na eventualne nepravilnosti i nepravičnosti. Borba protiv lažnih vesti ne može biti opravdanje za mere cenzure ili kriminalizacije, tim pre što praksa beleži dugu istoriju zloupotreba takvih propisa za obračun sa neistomišljenicima. I u ovoj sferi Srbija nije učinila dovoljno da se zaštiti kako pravo novinara na neometan rad, tako i pravo građana na informisanost. Podsećamo na usvojeni zaključak kojim je izvršena centralizacija informisanja od strane Kriznog štaba, ali i stvoren pravni osnov za krivični progon svih drugih prenosilaca informacija. Takva mera je nakon nepunih 24 časa zloupotrebljena što je rezultiralo hapšenjem novinarke Ane Lalić koja je ukazala na loše stanje u kom se nalazi Klinički centar Vojvodine. Nakon veoma glasnih reakcija domaće i međunarodne javnosti, zaključak je povučen ali je doneta nova mera kojom se zabranjuje prisustvo novinara na konferencijama za medije Kriznog štaba, što u velikoj meri otežava posao novinara.

U poređenju sa preporukama relevantnih međunarodnih organizacija stiče se utisak da Srbija nije učinila dovoljno da se izbegne nepotrebno i neopravdano ograničavanje ljudskih prava prilikom upravljanja aktuelnom krizom. Tome sigurno doprinosi i odbijanje nosilaca vlasti da u proces donošenja odluka uključe ne samo organizacije civilnog društva, već i druge relevantne aktere koji bi svojim znanjem, radom ili uticajem na stanovništvo mogli da daju značajan doprinos u borbi protiv posledica krize. Umesto toga, vlast se opredelila za apsolutnu koncentraciju moći i upravljanja u svojim rukama, što neretko rezultira donošenjem nedovoljno jasnih, nepravednih ili teško sprovodivih mera koje samo otvaraju nova pitanja i dalje produbljivanje problema.

Original dokument na engleskom jeziku možete videti ovde, a prevod na srpski jezik možete preuzeti ovde.