22 Dec UTICAJ AKTIVIZMA NA MENTALNO ZDRAVLJE: Čak 92% aktivista i aktivistkinja ima bar jednu psihološku teškoću

Čak 92% aktivista i aktivistkinja imaju bar jednu psihološku teškoću, pokazuju rezultati istraživanja o mentalnom zdravlju aktivista i aktivistkinja „Da li čuješ? Da li osećaš? – Aktivistička borba i mentalno zdravlje“.

Istraživanje je, u sklopu inicijative „Podržimo Se“ Građanskih inicijativa, sprovelo udruženje PIN – Psychosocial Innovation Network (Mreža psihosocijalnih inovacija), a rezultati su predstavljeni juče u Prostoru “Miljenko Dereta” u Beogradu. O rezultatima istraživanja govorile su Aurelija Đan, istraživačica, Jana Dimoski, istraživačica, PIN, i Dragoslava Barzut, Građanske inicijative.

Cilj ovog istraživanja jeste ispitivanje i razumevanje stanja mentalnog zdravlja aktivista i aktivistkinja. S jedne strane, cilj je procena učestalosti različitih psiholoških teškoća među aktivistima, odnosno razumevanje da li je i u kojoj meri mentalno zdravlje aktivista narušeno, ali i procena stanja kvaliteta života u ovoj grupi. S druge strane, cilj je razumevanje na osnovu kojih faktora koji se tiču pojedinca, radnog okruženja ili širih društvenih fenomena možemo objasniti date psihološke teškoće i kvalitet života.

Kako je rečeno na predstavljenju rezultata, ovo je prvo istraživanje ovakvog tipa u Srbiji, kojim sada „crno na belo imamo vrišteću poruku da se aktivisti/kinje ne osećaju dobro“.

Govoreći o značaju brige o mentalnom zdravlju, istraživačica Aurelija Đan kazala je da bi mentalno zdravlje trebalo da se prizna za jedno od osnovnih ljudskih prava, jer “bez mentalnog zdravlja ne možemo da se borimo ni za jedno drugo pravo”.

Predstavljajući rezultate istraživanja, istraživačica Jana Dimoski kazala je da podatak da devet od deset aktivista/kinja ima bar jednu psihološku teškoću, govori da je stanje urgentno i da se ne sme zanemarivati. Ona je navela da među zabeleženim psihološkim teškoćama, prednjače simptomi sekundarne traumatizacije koje ispoljava čak 83% ispitanika. Simptome depresije ispoljava 83% njih, anksioznosti 62%, i simptome izgaranja 41% ispitanika.

Na sekundarnu traumatizaciju ranjiva su stručna lica iz pomažućih profesija koja su u direktnom kontaktu sa korisnicima i korisnicama koji prolaze kroz izuzetno traumatična iskustva. Česta izloženost ljudskoj patnji i nesreći vodi ka tome da aktivist/kinje postepeno postaju opterećeni opsesivnim mislima i sećanjima na traumatska iskustva svojih klijenata, zbog čega stiču utisak da posredno proživljavaju njihovu traumu.

Kod 74% učesnika u istraživanju ustanovljeno je postojanje simptoma depresije, kao što je preovlađujući osećaj praznine i beznadežnosti, negativno mišljenje o sebi i gubitak interesovanja za aktivnosti koje su im nekada pričinjavale zadovoljstvo. Simptomi anksioznosti u vidu preterane i neosnovane brige bili su ispoljeni kod 62% ispitanika/ica. Takođe, kod 41% njih prepoznati su simptomi koji ukazuju na postojanje sindroma izgaranja (eng. burnout) koji uključuje osećanje fizičke i emocionalne isrpljenosti, preopterećenosti i frustriranosti.

Istraživanje je pokazalo da faktori koji doprinose većoj učestalosti psiholoških teškoća jesu mlađi uzrast aktiviste/aktivistkinje, direktno pružanje usluga korisnicima (npr. pružanje psihološke podrške), prekovremeni rad, kao i procene da stigma bavljenja aktivizmom utiče negativno na ishode aktivističkog rada.

S druge strane, faktor koji doprinosi manjoj izraženosti psiholoških tegoba jeste ravnopravna i fer podela poslova i obaveza između članova tima u organizaciji.

Dimoski je takođe konstatovala da psihološke probleme sa kojima se suočavaju aktivisti ne možemo razmatrati odvojeno od društveno-političkog konteksta u kojem se njihov aktivistički angažman odvija, pri čemu je istakla da neprijateljski nastrojeno društveno okruženje i brojni mitovi koji se vezuju za aktivističku borbu znatno otežavaju svakodnevno funkcionisanje aktivista/kinja i negativno utiču na njihovo mentalno blagostanje.

Aurelija Đan je dodala da svedočimo porastu pritisaka na aktiviste, s obzirom da je prema istraživanju CRTE prošle godine u Srbiji bilo više od 100 napada i zastrašivanja aktivista i aktivistkinja, dok je izveštaj platforme ,,Tri slobode” pokazao da je zaključno sa novembrom ove godine zabeleženo 119 slučajeva kršenja ljudskih prava i osnovnih sloboda aktivista i aktivistkinja.

U Srbiji reč aktivizam još uvek prati snažna stigma, a sami aktivisti/kinje se u javnom diskursu često diskredituju kroz poistovećivanje sa ,,stranim plaćenicima” koji se percipiraju kao izdajnici sopstvenog naroda koji kroz svoj rad promiču interese svetskih moćnika ili pak koriste aktivistički angažman kao paravan za lično bogaćenje. Upravo je uticaj stigme bavljenja aktivizmom na ishode rada, jedan od ključnih faktora koji dovodi aktiviste i aktivistkinje u stanje narušenog mentalnog zdravlja.

Međutim, kada sa osvrnemo na nalaze iz istraživanja vrlo brzo postaje jasno da takve predrasude o aktivizmu nemaju mnogo osnova u realnosti, budući da svaki peti ispitanik (21%) prima manje od 40,000 dinara mesečno, što se poklapa sa iznosom minimalne zarade u Srbiji. Istovremeno, svaki četvrti ispitanik (24%) ima zaradu u rasponu od 60,000 do 80,000 dinara, u rangu prosečne plate u Srbiji, objašnjava Dimoski.

Na osnovu rezultata dat je set praktičnih preporuka usmerenih na to šta sama organizacija civilnog društva ili neformalno aktivističko udruženje može da uradi kako bi se prevenirale psihološke teškoće kod aktivista i aktivistkinja. Takođe, date su i preporuke o tome na koji način je potrebno raditi sa spoljnim akterima (donatorima, državnim institucijama i međunarodnim agencijama), a kako na razbijanju stigme bavljenja aktivizmom.

U setu preporuka istaknuto je da bi najpre trebalo usmeriti napore ka eliminaciji prekovremenog rada i obezbeđivanju adekvatnih mesečnih primanja i mogućnosti za finansijsko napredovanje, u čemu je ključna uloga samih organizacija civilnog društva i njihovih donatora. Negovanje principa ravnopravnosti, transparentnost u radu, definisanje jasne strukture u organizaciji i podsticanje međusobne podrške članova tima su takođe važni aspekti koji doprinose izgradnji pozitivnog odnosa prema poslu i manjoj opterećenosti pojedinačnih aktivista i aktivistkinja.

Na širem društvenom planu odgovornost je na državnim institucijama da pravovremeno sankcionišu fizičke napade i govor mržnje usmeren ka aktivistima/kinjama, dok mediji kroz profesionalno izveštavanje mogu uticati na razbijanje predrasuda i stigme koji se i dalje vezuju za bavljenje aktivizmom.

Istraživanje u celosti možete preuzeti na sledećem linku:

ISTRAŽIVANJE “Da li čuješ? Da li osećaš? – Aktivistička borba i mentalno zdravlje”

Tekst: Mašina.rs, Građanske