20 Dec Psihološkinja Maja Ševar Vukašinović: Ne postoji svest o tome koliko je aktivizam težak posao
„Jako me je potreslo dok sam pričala sa aktivistima to što mi se čini da su, zahvaljujući vama i ovoj inicijativi, oni prvi put bili zapitani kako je njima, a da to nije kontekst njihovih saboraca i drugih aktivista. Upadljivo mi je bilo koliko je to bio prvi trenutak u kome su oni počeli da razmišljaju o tome da njihov dan u stvari izgleda tako što nikada ne prestaju da budu aktivisti“, rekla nam je Maja Ševar Vukašinović, psihološkinja koju smo zamolili da u sklopu naše inicijative #PodržimoSe razgovara sa nekoliko aktivistkinja i aktivista.
Šta brine aktiviste dok oni brinu o svima nama, i brine li ko o njima? Kako se aktivistička borba odražava na mentalno zdravlje? Odgovore na ova pitanja potražili smo kroz razgovore sa aktivistkinjama Dejanom Deksi Stošić, Milicom Batričević, Marijom Ratković i aktivistom Matijom Stefanovićem. Snimke ovih razgovora imali ste priliku da vidite u proteklom periodu. Nije bilo lako našim aktivistkinjama i aktivisti da pred kamerama pričaju o svojim osećanjima, strahovima, tegobama i svoju intimu podele sa širim auditorijumom. U velikoj meri olakšalo im je to što je ove razgovore vodila upravo psihološkinja Maja. Sada smo pitali i nju – koliko je aktivizam ugrožavajući za mentalno zdravlje aktivista i šta možemo mi da uradimo da im pomognemo?
„Ono što vidim da je zajedničko za sve, to je da je bavljenje aktivizmom došlo spontano, da taj put često zna da bude vrlo traumatičan, nepredvidiv, da je vrlo često u pitanju reagovanje na trenutnu situaciju i snalaženje u trenutnoj situaciji“, rekla nam je Maja.
Ono što je takođe opterećujuće u aktivizmu, navodi Maja, jeste i to što je često reč o stvarima koje su „nevidljive“ i „usmerene u daleku budućnost“.
„Mi svi imamo potrebu da vidimo plodove našeg rada i da dobijemo priznanje za to. Validacija može da bude najjednostavnija – u vidu toga da ste usrećili nekoga, da vam neko kaže „jako mi znači to što radite“. A ovde, čini mi se, ne postoji taj neki zvaničan okvir koji nudi priznanja. I da je to jedna borba koja ima mnogo prepreka, a jako malo satisfakcija. Vidim koliko je to jedan specifičan način života, da nije dovoljno vidljiv, koliko podrazumeva jednu ogromnu količinu stresa. I nekako sam se i zabrinula u nekoliko situacija, jer je vidljivo da ne postoji svest o tome koliko je to jedan težak posao. Da sami aktivisti nemaju ideju koliko je to što oni rade ugrožavajuće za njihovo mentalno, ali i fizičko zdravlje“, navodi Maja.
Ona ističe i da dugotrajno iscrpljivanje dovodi do osećanja bespomoćnosti, a da je osećanje bespomoćnosti osnovno depresivno osećanje.
„Kada se neko dugo bavi aktivizmom i ne vidi pomak, samo je to dovoljan razlog da se oseća bespomoćno, a onda u dužem vremenskom periodu možda i depresivno.“
Maja ocenjuje i da se aktivista u toku svog dana suočava sa događajima za koje nema izgrađene odbrambene mehanizme:
„Kada se dugo nalazite u takvom okruženju gde ste non-stop izloženi, i morate u tom trenutku da se snalazite, i osećate se vrlo često ugroženo, ne postoji neka vrsta zaštite… Bilo koja vrsta dugotrajnog negativnog osećanja dovodi do jedne ogromne potrošnje adrenalina, kortizola, svega onoga što je stres, i onda prirodno dolazi do povlačenja. Psiha tako funkcioniše – da joj je potrebno povlačenje, i ako ne postoji prirodno povlačenje, ako ne postoji svest o tome da se uredno hranimo, da pauziramo, da imamo detokse i od mreža i od aktivnosti, da se bavimo nečim što nema veze sa poslom, a kod aktivista su vrlo retki ti trenuci kada nije veza sa poslom, da ako to ne radimo – psiha se izbori za to kroz depresiju. Naime, smisao depresije je da nas izvuče iz aktivnosti. Znači, ova priča nema srećan kraj ako se ne pozabavimo sobom. To znači da je neka depresivna reakcija prosto očekivana i normalna, jer ako živimo u nenormalnim uslovima a normalno reagujemo – to je disfunkcija.“
Maja navodi i da je više puta videla da kod samih aktivista ne postoji percepcija koliko je potrebno da imaju podršku i da se sami sebi zahvale i svom telu koje je izdržalo tu borbu. Ističe i da joj je drago što su njene sagovornice i sagovornik ljudi koji otvoreno pričaju o svojim terapijama i da ne postoji stigma oko te teme.
„Ali važno je da to ne bude samo njihova individualna terapija, nego da u njihovim organizacijama postoji svest. Nadam se da ćemo na ovaj način dovesti do promene – to je da postoji svest o tome da zajednica brine o njima, da to ne bude samo njihova individualna odluka, nego da to bude deo procedure, da to bude deo rada svake organizacije i nekako dostupno na dnevnom nivou”, poručuje Maja.
Maja dodaj i da oseća “ogromno divljenje i poštovanje prema svakome ko se odriče svog ličnog komfora, a nije neurotičan, nego to odlučuje”:
“On to ne mora da radi, on bira svakog dana. Neko ko se bavi nečim što nije momentalna korist, radi to svakog dana, odriče se svog komfora – za mene je to neka vrsta plemenitosti koja je za svako poštovanje.”
Razgovor sa Majom u celosti pogledajte u video prilogu:
Prethodno objavljene razgovore sa aktivistkinjama Dejanom, Milicom, Marijom, i aktivistom Matijom možete pogledati na sledećim linkovima:
Milica Batričević: Aktivizam u Srbiji je konstantni krizni štab!
Matija Stefanović: Nemam pravo da se osećam emotivno iscrpljeno
Ove razgovore vodili smo u sklopu inicijative „Podržimo se“, sa ciljem da bolje razumemo stanje mentalnog zdravlja aktivista i aktivistkinja. Uporedo, pokrenuli smo i istraživanje koje sprovodimo sa organizacijom Psychosocial Innovation Network. Rezultate ćemo koristiti za planiranje daljih aktivnosti, zagovaranje prema institucijama na ovu temu, podizanje svesti kod donatora o mentalnom zdravlju aktivista/kinja, ali, ono što je najvažnije, za donošenje konkretnih promena unutar organizacija civilnog društva u Srbiji.
Inicijativu #PodržimoSe realizujemo uz podršku projekta Vlade Švajcarske „Zajedno za aktivno građansko društvo – ACT”, koji sprovode Helvetas Swiss Intercooperation i Građanske inicijative.